Најпознатија народна веровања о конопљи настала су у прошлости, када је она гајена у сваком домаћинству и када је употреба тежине била велика. Већ између два светска рага, упоредо са променама које је доносио бржи индустријски развој, из године у годину све брже смањивана је производња конопље и зависност од њеног драгоценог влакна, тако да су све брже потискивана и веровања о њој.


Према народним веровањима ретко је која биљка била толико изложена утицајима злих демона, и са друге стране, ретко је која биљка толико пуна нарочите снаге као конопља. Зато су се од сетве па док се не оснује и не изатка, предузимале профилактичке мере и разноразна врачања. Конопља је врло често и табуирана.


Народ је веровао да је конопљу најбоље сејати на Ђурђевдан или Јеремијин дан - дан када се у змијама инкарниране душе пре сунца терају од куће. Најрадије су се сејале у понедељак или суботу, а никако у среду, петак, нити у Великој и Белој недељи. Тада се ни сви други послови око конопље нису радили. У семену конопље стајало је ускршње јаје (""да је не туче град""). Пред сејање у земљу су се закопавала три јајета, или се то после сејања чинило са једним јајетом. Када се конопља засеје, око њиве се жмурећи оптрче три круга ""да је птице не виде и не поједу"".


Конопља се није смела потапати тзв. младе недеље или у "расипан" месец. Када већ буде посечена и у воду потопљена, о Светом Илији у води се не сме држати, ""да не би иструнула"". Не ваља је прести од Бадњег дана до Светог Јована. Сновање кудеље није било допуштено од Светог Николе до Бадњег дана и од Божића до Светога Саве.


Разноразна врачања у корист конопље обављана су највише о Бадњем дану и на Беле покладе. О Бадњем дану конопља се по пепелу са бадњаком меша и подиже увис ""да би толико порасле конопље"". Комад бадњака баца се на конопљиште, ""да би конопље боље родиле"". На покладама старији људи играју ""да би конопље порасле"". На Бели четвртак због конопље жене не раде, а да би пређа од конопљиног влакна била добра, прво се повесмо конопље у цркву носи.


Према Чајкановићу, о демонској снази конопље сведоче и различите забране у вези са њом. Ко би понео кошуљу од конопље засејане у Великој и Белој недељи, разболео би се од ""велике болести"" - тифуса, а конопљу засејану у тим данима и град ће тући. Конопљу не ваља сејати на месту где је претходно био засејан купус, нити обрнуто. Цело огњиште и ватра на којој је парена кудеља су опогањени. На њима се не сме ни месити ни кувати. Тек ако се сав тај простор и судови у којима је парена кудеља ""обжежу"" или се девет посипака или сав пепео избаци, по народном веровању отклањају се могућност добијања ""врућице"". Бакрач у коме је пређа парена и судови у којима је вода за тај посао доношена морају се опрати у девет вода. Деца не смеју прилазити рупи где се пређа од конопље пари ""јер неће расти"".


Доста распрострањено је било и веровање да у тзв. мишјој (тј. задушној) суботи у вези са пртенином ништа не ваља радити, ""јер ће миш изгристи конопље"". Постоје и обрнута веровања где се конопља из мртвачког култа искључује. Тако, на пример, није допуштено да се покров за мртваца прави од конопљиног платна.



Народ Херцеговине верује да ће у земљи тајно закопано благо наћи сирота девојка која преде црну конопљу. У нишком крају, из поштовања према конопљи и њеном значају за њихов свакодневни живот, с обзиром да се у том крају конопља производила и за продају, људи конопљу сеју гологлави (све остало под капом), с таквим поштовањем које испољавају према свему што им је свето и што посебно поштују.


У Јадру, ради заштите од птица и других штеточина, ""у семе се стављало мало земље узете испод кућног прага"" (где бораве душе предака). Жена која конопљу сеје обавезно ћути, да живина не би чепркала засејану земљу. то случајни пролазници знају, па је осим поздрава ""помоз Бог"", ништа друго и не питају, што би иначе чинили у свим другим приликама. Да би конопља била бела, ""семе се увек ставља у белу торбу, а у семе обарено јаје"". По завршетку сетве жена баца увис празну торбу, говорећи: ""Да Бог да, да кудеља буде овако висока"", а са том жељом и веровањем положајников се опанак на Божић диже на таван куће где породица живи.


После сетве, да би конопље лепо расле, изводиле су се разноврсне обредне игре. У Јарменовцима било је то коло ""паун"", које су жене играле поскакујући, док су се девојке и деца љуљали на витлу и на највећој висини узвикивали: "" "Волике ми конопље!"". У Такову и Великој Иванчи (село у Шумадији) игра се зове: конопљарица. У Такову (до Првог светског рата свуда, а после местимично) то је била веома омиљена игра, која се састојала из низа предивних призора: Земља се орала и сејала конопља. Изниклу конопљу чувала је ""конопљарица"" (мушкарац прерушен у жену), која на четвртастом штапу (као на преслици) ""преде"" повесмо конопље, разговара са путницима намерницима, води са њима љубав, остаје трудна и порађа се. Поп крсти дете, утврђује се на кога дете личи и ""оцу"" се изручује цеђ на главу (све се изводи опонашањем појединих могућих ситуација из обреда). У Малој Иванчи ""конопљарица"" је мушка игра, која се изводи да би се повољно утицало на напредовање конопље.


У Јадру је забележена специфична забрана употребе ујемника (остата основе при сновању) и урезника (остатак основе после завршеног ткања), које по веровању не треба употребити за шивење или крпљење одеће мушкараца да их не бије зрно у рату или пак да их не напада звериње. ""Жене гатају да ујамком и никаквијех хаљина не ваља шити"", а за синове је и песма испевана:


""Мајка сина свога свјетовала.
Да се чува и да се учува.
Од ујамка и од урезника.
Да га танка пушка не убије.""
Из једне народне песме забележене у Карану, сазнаје се да је вила стрељала младића:

""Кога мајка није веровала.
Ни ујамка нити урезника.""
Веровало се такође да несрећу изазива употреба ујамака и урезника не само од конопље него и од лана. За кудељу се иначе везују слична веровања као и за лан.


Пема Радовићевој основи правни обичаји у вези са гајењем и прерадом конопље, проистичу из чињеница да су се тим послом претежно бавиле жене, поготову када је реч само о производњи и преради за потребе домаћинства. Код већих производњи за продају, индустријску прераду и ужарски занат, у Србији, су се овим послом бавили и жене и мушкарци.


Такође, жене никада нису биле ужари, а предењем и ткањем бавио се мали број мушкараца. Сести за разбој (тару, кросну, сативу, приткивач) за већину мушкараца је био недостојанствен чин.


У Србији су дуго постојале велике породичне задруге. То су биле породице са великим бројем чланова. Није свака генерација која је стасавала, из куће излазила. Заједнички се живело, радило, стварало. Послови око гајења и прераде конопље у почетку су као и сви други обављани заједнички. Сваки брачни пар у таквој заједници-задрузи имао је често и много деце, па се с временом заједнички рад преоријентисао на обавезу домаћице мајке. Свака је жена у таквој заједници за своје најближе мужа и своју децу добијала парче земље на коме је производила конопљу или лан, и од њих израђивала одевне и друге предмете за домаћинство. Домаћице су једна другој помагале. Организовале су се прела-мобе или тлаке (како се у Тимочкој крајини тај обичај назива) и заједнички се конопља трлила, чешљала, гребенала, прела, сновала, ткала, при чему су се често певале познате народне песме, тзв. побактуше:



Побактуша, госпо наша,
Побакти де по авану,
По авану, по тавану,
Па санеси пладањ сира,
И решето сувих шљива,
И ораха и лешника.
Да не буде на те вика.

Конопља и лан су се доста користили и у народној медицини.


Из ових и бројних других народних обичаја и веровања о магијској заштити, народној медицини, правним обичајима и другом, недвосмислено произлази вековна улога и значај конопље за живот људи на нашим просторима, посебно становништва наших села.




Део из књиге ""Конопљи хвала""
Јан Кишгеци


Текст преузет са https://www.svevlad.org.rs/