У Европи, а можда и веома ретко у свету, мало је земаља у којима се земљано посуђе прави као и вековима раније, печењем на отвореној ватри, на температури од 700 степени Целзијуса, која је двоструко нижа од оне у пећима за керамику. Пре десетак година и у овом селу, надомак Ужица, грнчарство је увелико стагнирало, а онда се десила неочекивана експанзија, а занат су прихватили млади ствараоци. Сада је грнчарство на граници заната и уметности.


















Сваког лета све је више и уметника из иностранства, који у Злакусу долазе да науче нешто ново, али и да свету пренесу раритет из онога шта Србија има. Колонија чува уметничка остварења и маштовитост заната који је доживео неочекивани препород. Осим печења глине на отвореној ватри, особеност Злакуске грнчарије лежи и у квалитету локалне сировине. Глина се копа у оближњем селу, са дубине од два до осам метара. Затим се прерађује, меша са беличастим каменом који се вади у суседном мајдану, старом више од два века.
























Тајна квалитета и трајности овог земљаног посуђа, кажу мештани, је у размери мешања глине и калцита. После обраде и печења посудама предстоји каљење, односно процес потапања у кашу од кукурузног или јечменог брашна. То је оно што мајстори из Злакусе углавном причају посетиоцима, а остали детаљи из процеса рада који ово посуђе чине јединственим, чувају за оне који би хтели да савладају вештине старог заната. Квалитет посуде много утиће на храну која се у њему припрема и она је укуснија од кувања у савременом, фабричком посуђу. Житеље Злакусе разлике не муче, јер у домаћој кухињу већ три века користе искључиво земљано посуђе.


















У селу не крију задовољство што се посуђе производи на исти начин који је користио и праисторијски човек, пре 8 хиљада година, од када, наиме датирају и археолошке ископине. Такође, оно што је јединствено у свету грнчарства је да Злакушани то раде на дрвеном ручном точку чији се изглед није мењао већ две и по хиљаде година.



Текст преузет са https://www.glassrbije.org/