Некада је у готово сваком српском селу постојало једно дрво –светилиште. Такво дрво се звало "запис", због тога што је на њему био урезан или записан крст и било је освештано. Дрво-запис налазило се у центру села и било је главно култно место. Његова улога посебно је истакнута у време обележавања сеоске славе –заветине, када су се на том месту окупљали сељани као у цркви.


Заветина или прослава у част свеца - заштитника села имала је за заједницу велики значај. Име јој потиче из времена када се село заветовало да ће прослављати свеца који им је помогао да се спасу од великих невоља. Славље је почињало окупљањем код "записа", где је свештеник заједно са сељанима читао молитву. Тада се најпре поново урезивао крст на месту где је од давнина стајао, а затим се после обиласка три пута око дрвета, то место поливало вином. Урезани крст је стајао на западној страни "записа", тако да онај, који стоји испред њега, може да гледа према истоку, као према олтарском простору у цркви. Тек пошто се дрво - запис даривало цвећем и плодовима, кретала је славска литија око села, а исти ритуал се понављао и код другог дрвећа за које се веровало да је свето. У току литије изговарале су се молитве за заштиту села од болести и несреће, да падне киша или да се заустави град и друге непогоде које су у том тренутку погађале село. Након литије сељани су се враћали у село, где се славље настављало гозбом и весељем.



Често су се поред дрвета-записа налазили тзв. трпезари направљени од неког већег камена или дрвета, где су се остављали дарови. Понекад је простор око дрвета ограђиван дрвеном оградом, или је на том месту само постављен камен. Тај простор у Шумадији се звао порта. Поред трпезара подизане су и једноставне грађевине, собрашице, нарочито карактеристичне за источну Србију. Оне су стајале поред дрвета - записа, нису имале зидове, већ само мали кров, који се налазио изнад клупа и стола.Ту се обедовало у време сеоске славе.


После Другог светског рата прослављање сеоске славе поред "записа" у неким селима је било забрањено, тако да се цео ритуал премештао у двориште цркве. Међутим, веровање да ће свако ко оскрнави дрво-запис бити кажњен и да га чека велико зло и даље је веома присутно у Србији. Истраживања етнолога на терену су показала, да сељани и данас знају које је дрво обележено као "запис" и готово сви се придржавају правила да оно не сме да се оштети. Колико је присутно поштовање светог дрвета показују и истраживања у источној Србији, где се не дира чак ни отпала кора са дрвета. У једном селу код Зајечара забележен је случај да дрво које се срушило и пало на пут није померано зато што је "запис". Сељани из тог места су чак изградили нови пут, да свето дрво не би померали.


Иако се прослава сеоске заветине поред "записа" више не уобичајава, проучавања тог лепог обичаја показују колико је заједништво међу људима некада било важно. Свето дрво је имало значајну улогу како у религијском животу људи, тако и на друштвеном плану. Ту су се некада обављала суђења, јер се сматрало да на светом месту човек није смео да лаже, а тако је имао прилику и да се исповеди. Поред "записа" су се одржавали зборови мештана и одлучивало се о важним стварима за заједницу. Тако је, по веровању које се још памти у Србији, Други српски устанак 1815. године подигнут поред једног храста – записа, познатог под именом "таковски грм".





Текст преузет са https://www.glassrbije.org/