Обичај ношења накита код Срба имао је у прошлости двојаку улогу: естетску и симболичну. Накит је коришћен како да улепша особу која га носи, тако и да укаже на њен положај, сталеж и религиозну припадност. Симболика накита код жена имала је нарочито значење у периоду њене припреме за удају, када се значајно мењао њен друштвени статус.


Склапање брака представља један од најважнијих момената у животном циклусу сваког појединца. Брачна церемонија као обред прелаза из једног животног периода у други, за српску жену у прошлости одвијао се у три фазе и обухватао је три статуса. У првој фази, када жена има статус удаваче морала је о томе да "обавести" заједницу. Најречитији и најочигледнији начин да стави до знања да се њен девојачки живот завршава је путем начина украшавања. Удавача се тада облачи лепше од других младих девојака, кити се цвећем и носи богатији накит него остале жене. То траје до веридбе, односно удаје, када наступа друга фаза прелазног стања које за српску невесту у прошлости није било временски одређено. Трајало је до рођења детета, па и дуже.


Посебност положаја невесте нарочито се изражава лепотом и богатством накита. Наиме, она носи сав накит који је носила као девојка, али још богатији и раскошнији. Количина и вредност накита који се припрема за свадбу јасно говори о значају самог чина удаје и статуса невесте, када свака жена можда највише у животу блиста од среће и задовољства.

Најважнији део српског невестинског накита током 19. и прве половине 20. века је оглавље или украс за главу, који млада први пут ставља на дан венчања, а затим га носи у свечаним приликама за све време трајања статуса невесте. Рођењем првог детета невеста скида са оглавља један део накита и тим чином ставља до знања да се заувек одваја од своје дотадашње улоге. Тиме започиње трећа фаза, када невеста стиче положај удате жене, који се у оквиру заједнице највише цени.

У 19. веку на ширем подручју Балкана, где живе Срби, оглавља се одликују великом разноврсношћу облика и начина украшавања.



Најпознатија врста невестинског украса за главу је "смиљевац". Овај украс, који има облик капе био је обавезан део ношње невесте у Шумадији, Београдској Посавини, Левчу, Ресави, Темничу, Тимоку, Поморављу, околини Јагодине, затим у ужичком, чачанском, рудничком и ваљевском крају. Заједничко свим смиљевцима је да се праве од цвећа и новца, а разликовали су се само по облику и величини. Главни украс смиљевца био је направљен од разноврсног цвећа. За украшавање је коришћен босиљак, кичица, мајчина душица, нана, рудача и највише смиље, по коме је ова својевсна капа добила име. Свеже набрано цвеће пришивано је на основу капе, а затим је та "цветна башта" украшавана перјем из крила и репова петлова и ћурана, а код богатијих девојака и перјем пауна. Пауново перје било је посебно цењено, јер се веровало да окца на њему одвраћају зле погледе и штите невесту од урока.


Одмах по венчању невесте су мењале оглавље, па су тако прве године о благданима носиле велике венце, начињене од куповног цвећа искићене разним перјем. Друге године, или по рођењу првог детета, невесте су носиле тзв. подсмиљке, који имају изглед мањег венца на коме нема више смиља, већ другог цвећа, а после тог периода млада удата жена почиње да носи мање декоративно оглавље под називом "конђа".
Обичај је био да се са смиљевца поскида новац који су жене чувале као драгоценост, или су њиме украшавале оглавља које су носиле као удате жене.
















У источној Србији су невесте осим смиљевца често носиле оглавље под називом "трвељи са превезом". Трвељи су биле две јако дебеле плетенице уплетене од праве женске косе са додатком вуне, или туђе косе.Те плетенице су се везивале тако што се најпре спусте између уха и образа, а затим се врате испод уха и вежу на потиљку. Трвеље су невесте украшавеле цвећем, перлама, шљокицама, украсним иглама и низовима новца. Преко трвеља стављен је превез у виду правоугаоног комада тканине, који је захватао половину темена и спуштао се до половине леђа. Превез је кићен нискама новца, бојеним перјем, пауновим пером, прапорцима и ланчићима са привесцима. Сви ти украси осим декоративне имали су и апотропејску улогу, да заштите невесту од злих утицаја.


Крајем 19. и почетком 20. века, под утицајем грађанске ношње, венчана капа постаје фес, вес или весић. Фес је био сашивен од црвене чоје, а око њега су се обавијале витице и превеза, односно уврнута танка марама са прстеном у средини. Преко феса се носила танка прозирна црвена марама, дувак, која је покривала лице, главу и леђа. За причвршћивање феса коришћене су игле са различитим украсима, а имућније младе стављале су иглу од сребра, или позлаћену у облику храстовог листа под називом "челенка".


Веома декоративну врсту оглавља носиле су невесте у Мачви, у виду тешке капе зване "наниз", са свих страна искићене сребрним новцем. Ова капа продужавала се низ плећа и преко груди и била искићена смиљем и понекад ружом. Дан после венчања младе у Мачви су носиле оглавља под називом "конђа" и "обрадач", богато декорисана комплетом накита познатим као укови и куке. Уков се састојао од три или пет уковица, или округлих филигранских плочица спојених ланчићем у виду гирланди, а кука од три спојене плочице са алкама на крајевима кроз које су се провлачиле две игле.


У Војводини су невесте носиле високе округле капе "кофире" прављене од картона и обложене вештачким цвећем и трешњама. На врху ове капе стајало је закачено пауново перје са огледалцем у средини. Омиљено оглавље, посебно имућних војвођанских невеста, била је и капа златара или злаћанка.Ове капе имале су издужен облик са два пара трака. Израђиване су од свиле, атласа, сатена или броката обично беле, жуте или плаве боје. Цела површина капе украшена је златовезом са мотивима срца, лале и љиљана. Златара се украшавала и стакленим камењем, шљокицама и стакластим перлицама.


У невестински накит за главу спадале су и наушнице, или минђуше које су биле различитих облика и декорације. Минђуше су рађене у техници филиграна и украшене разним врстама полудрагог камења. Минђуше, као обавезан део накита невести, осим украсног карактера имале су и магијска својства, наиме веровало се да могу да заштите онога ко их носи.


Невесте у Србији некада су обавезно китиле врат и груди огрлицама познатим под именом гердани, ђердани или нанизи. Посебно омиљени били су ђердани или дукати са нанизаним аустријским, турским и српским сребрним или златним новцем, нанизани на вунени гајтан, текстилну и кожну траку, па и сребрни ланац. Овакве оглице од новца имале су понекад и оквир у средини за већу пару, која је представљала лепо украшени привезак.


Сврха накита за врат и груди била је приказивање материјаног стања девојке, што је био један од основних критеријума у избору брачног партнера.
















Веома значајан и декоративан део женског невестинског накита биле су различите врсте појасева са копчама, пафтама, које су у 19. веку биле такође обавезан део народне ношње. Веома популарне су бадем копче, које, како сам назив каже, имају облик бадема. Ове и копче других облика, израђене су у техници филиграна и гранулације, а међу њима су познате пиротске копче у облику плоче од сребра украшене биљним мотивом и птицама. Леп детаљ невестинске одеће чинили су и кожни појасеви украшени металним плочицама, или окованим полудрагим камењем, најчешће ахатом. Овај појас у народу се звао "окованик".


Српске невесте носиле су наруквице и прстење, који су имали значење амулета. Нарочиту магијску снагу имао је прстен, који је по народном веровању штитио од злих духова. Кроз прстен је невеста требало да погледа свог младожењу када је са сватовима долазио по њу, како би јој био веран у браку. У церемонији венчања млада и њен супружник стављају бурму један другом на руку, коју потом носе целог живота, као симбол трајне, нераскидиве везе.





Текст преузет са https://www.glassrbije.org/