Народна ношња Срба је веома лепа и разнолика. Одевни предмети који је чине, било да су намењени женама или мушкарцима, састоје се од различитих детаља и украса. Изглед народне ношње зависи из ког краја Србије потиче, али и од утицаја других култура у непосредној близини. Саставни део народног одевања чини специфична обућа или опанци, који су лепо усклађени са укупним изгледом ношње. Израда опанака била је у прошлости веома важна делатност у Србији, а опанчари су имали своје занатске радње у готово сваком већем месту.


Опанци су веома стара врста обуће, која се носила још у периоду пре нове ере. У средњем веку Словени су носили опанке плетене од лике и коже, зване "лапти", које су сами правили. Касније су на "лапте" од лике, стављали мале дрвене дашчице, да би дуже трајале. Од 15. и 16. века, па све до данас, за израду опанака користила се телећа, говеђа или свињска кожа. Та кожа је углавном била неуштављена, што је утицало на појаву различитих гљивичних обољења у Србији, која су често прерастала у пандемију. Зато је крајем 19. века, на предлог Санитеског савеза Србије, наложено да се неуштављени опанци избаце из употребе.


То је био један од главних разлога што су опанци почели да се израђују од коже која се штавила у природном раствору воде и специјалних врста шишарки. Цео процес припреме коже и израда опанака одвијала се у опанчарским занатским радионицама, које су биле популарне све до половине 20. века.


У збирци Етнографског музеја чува се неколико врста опанака који су се правили од других материјала, а веома необични модели су од кованих танких металних плоча које су декорисане. Опанци су прављени и од једног комада дрвета, а од тридесетих година прошлог века почела је употреба опанака од гуме.



Данашњи облик кожних опанака формиран је почетком 20. века. Правили су се помоћу калупа, који су се разликовали само по броју, односно да ли су мушки, женски или дечији опанци. Занимљиво је да се нису разликовали десни и леви опанак, већ је рађен само један облик у броју од 19 до 47.


За израду опанака потребна је велика количина коже, посебно за горњи део, који је састављен од ситних каишића. То је уједно најлепши и најдекоративнији детаљ на српским опанцима, који је потпуно аутохтон. Украс на опанцима радио се раније од псеће коже, која је веома мекана и погодна за израду детаља у виду танких каишића. Данас се за то користи кожа од козе. Управо се на изради тог украса на опанцима огледала умешност мајстора, а да би се то постигло биле се потребне године учења и рада. Некада су опанци на горњем делу имали 12 до 18 кукица, кроз које су се провлачили танки каишеви. Опанчари који данас израђују опанке сматрају такву врсту опанака правим ремек-делом.


Изглед опанака зависио је из ког краја Србије потичу. Најпознатији су "шабачки" и "шумадијски" опанци са врхом, који може имати различит облик и величину. Изглед врха, кљуна или шиљкана, како се назива у различитим деловима Србије, био је тако карактеристичан, да се већ на први поглед могло знати да ли су опанци прављени у Ужицу, Краљеву, Шапцу, Неготину или Нишу. Кљун на опанцима из Ужица имао је облик фруле, Шумадинци су волели опанке са мало спљоштеним кљуном, док је украс на опанцима у јужној Србији био савијенији и у шпиц.



Кљун може да се формира и "на лицу места", каже опанчар Златко Радојковић из Смедерева, један од ретких у Србији, који се израђује опанке на традиционалан начин. Довољно је да се врх опанка држи један минута потопљн у води, док кожа не омекша, да би се потом обликовао кљун по жељи муштерије, објаснио је опанчар Златко.


Опанци су се разликовали и по томе да ли су намењени свакодневном обувању, или су ношени у посебним свечаним приликама. Свакодневни опанци били су једноставни и без нарочитих украса. Звали су се још и "ђоновски" опанци, због дебелог слоја коже којим се појачавао доњи део, да би се спречило квашење ногу и брзо пропадање обуће. Ђоновски опанци су због тога били тешки и до један килограм, што није било нимало лако за ношење.


С друге стране, опанци од фине коже, богато и лепо украшени, обували су се у свечаним приликама и тада је њихов изглед, заједно са украсом на вуненим чарапама имао право престижно обележје.





Текст преузет са https://www.glassrbije.org/