Хлеб уједињује душу и тело.Више од три милијарде људи на земљи свако - дневно једе неку од више стотина врста хлеба. У једном од више десетина музеја ХЛЕБА у Европи, власништво Слободана Јеремића-Јеремије у Пећинцима, приказано је 96 обрађених хлебова. У музеју постоји и око 2.000 сеоских предмета сакупљених од Драгаша до Таванкута.


Прича о хлебу могла би бити прича о храни. А, није само то. Јер, говорити о хлебу значи гледати далеко у прошлост и ко зна докле у будућност. Без приче о хлебу не може се сасвим разумети ни садашњост, јер више од три милијарде људи на нашој планети свакодневно једу неку од ко зна колико стотина -можда и хиљада - врста пецива, док се милијарда сиромашних свакодневно бори да преживи уз корицу до које долази тешком муком!. Уосталом да хлеб није чудо, које човека прати кроз живот, али и у обредима после смрти, зар би само у Европи било 40 музеја хлеба. Највећи и најпознатији је у Улму у Немачкој у којем постоји репрезентативна библиотека књига посвећених хлебу, а о њему се и те како писало и пише.


Иако звучи невероватно, апсолутно је тачно да о хлебу, најприсутнијој храни на свим трпезама света, људи знају невероватно мало-рецимо, о његовим многобројним симболичним значењима у култури, религији, обичајима и веровањима. Обредни хлебови, тако, прате човека и после смрти. Примера ради, у источној Србији код Влаха, постоји обичај да се за четрдесетодневну даћу меси 124 врсте хлеба, свака са посебним значењем.



Укус горког хлеба


Историја хлеба почела је ко зна кад, мада јој трагове пратимо ,,само’’ шест миленијума у прошлост. Захваљујући Нилу и хлебу, Египат је постао светска сила свог времена, као што су САД сила данашњег времена управо захваљујући највећој производњи жита на свету, повезујући с чудом хлеба и први приватни музеј код нас, Јеремијин музеј хлеба, отворен у Пећинцима пре деценију и по. Сликар и уметник Слободан Јеремић–Јеремија дуго је размишљао како да се одужи хлебу па је у породичној кући у Пећинцима на 1.200 квадрата и око још 600 под отвореним небом сам приказао више од две хиљаде ескспоната изложених у четири музејске збирке. Да би сакупио све те предмете Јеремија је обишао 750 села. Музеј има три сталне збирке: збирку оруђа за обраду земље, збирку предмета који су се користили за припре - мање хлеба и збирку хлебова, сврстаних по групама. Збирка од 96 обрађених хлебова-божићних, славских, свадбених, задушних, васкршњих... Ту је и око 2.000 предмета прикупљених од Драгаша до Таванкута. Ово је и прича о традицији, мало и онима који су се одрекли вила зарад села...



Чим је пронашао хлеб, а претпоставља се да је први хлеб био сиров, тврд, горак, таман, танак и тежак за јело, човек је схватио његов значај за преживљавање. Тако драгоцен за одржавање живота, хлеб је врло брзо постао симбол богатства, ритуал духовности, одраз културе. Стари Египћани су пре 6000 година били први нама познати велики мајстори у припремању хлеба. У древном Египту хлеб се у непромењеном облику производио 2500 година. Постоје докази да су прве јавне градске пекаре настале истовремено кад и пирамиде. Употреба квасца била је генијална, вероватно случајно, откриће у дугој историји хлеба, а на основу историјских доказа је извесно да су Месопотамци и Египћани знали за квасац, мада другачији него што је данашњи. Није нереално веровати да је неки пивопија случајно открио квасац, када му се догодило да ненамерно помеша тесто за хлеб са јечмом преосталим после кувања пива. Кад се догодило чудо и кад је у пећници замирисао квасни хлеб отворена је нова страница у азбучнику за прављење хлеба. Управо и квасни хлеб је био један од три разлога који су довели до несагласја, а касније и поделе, хришћанске цркве на католичку и православну. Тајна хлеба није само у његовој гастрономској, духовној и културној посебности и оригиналности. Мистерија и чудесност хлеба нису само музејска и историјска вредност, наводи Слободан Јеремић, већ жива људска ризница колективног памћења које се преноси с генерације на генерацију.


Хлеб је и карика животног ланца која се не прекида од Египта до данашњих дана. У историји људског рода било је култура које су хлебно тесто правиле као нико пре или после њих. Износећи пример Инка, Јеремић, истиче да су они веровали да је Бог створио човека од кукурузног теста. У овој древној цивилизацији ритуални хлеб је мешен с људском крвљу, што није забележено ни пре ни после њих, иако је хлеб у свим временима имао значајно, чак централно, место у ритуалним и религиозним обредима. Јевреји су захваљујући особености спремања обредног хлеба, чували не само своју веру, него истовремено историјско и колективно памћење свог древног народа.


Сакупљање старина по Србији



Говорећи о хлебу и музеју Слободан Јеремић истиче: ,,Мислио сам да треба направити музеј који ће показати све оно што ми, Срби имамо, а и други. Већ четврт века путујем по Србији трагајући за таквим објектима., прво сам их сликао на својим платнима. Циљ је да се сачува представа о једном времену, култури живљења и српском народу’’, наводи Јеремић.



У његовом музеју све је другачије од стереотипних, хладних, па понекад и тешко разумљивих поставки у другим музејима. И то је та разлика. У свим музејима поента је да се покаже најбоље. Сваки народ има и ону другу страну. Музејски експонати немају материјалну вредност, али етнографска је немерљива. У Пећинце је Јеремија дошао из Београда, са тек основаном породицом, пре три деценије. Од тада је излагао 130 пута у Југославији, Италији, Шпанији, Холандији, Немачкој, Америци, Јапану. Поред оруђа за обраду земље пристиглих у музеј у Пећинцима из Хомоља, Неготина и Старе Планине, збирке предмета за саму припрему хлеба и 96 обредних хлебова, раритет колекције је ручна вршалица из Књажевца, једина сачувана, стигла у Србију као ратна одштета после Првог светског рата.



,,За ту вршалицу сам четири године преговарао. Деда је хтео да је поклони музеју, бака ни да чује, изгибоше. На крају цело село Шарбановац једва убеди деду да коњима снесемо вршалицу до пута. Старе предмете су сачували једино људи који су тешко живели. Они који су остали да живе у муци. Источна Србија и Мачва су ризнице старих предмета за мешање хлеба. Они што их чувају од деда и прадеда, ти их се ни не одричу лако. А, они што су побегли од плуга, њима је испод части и да се сете ко су им били преци. А то је поента читаве збирке’’, прича Јеремић.


Музејски предмети, међу којима су жрвањ из неолита, српови, фијакери, фуруне за печење хлеба, наћве, корпе коломваре, тестије за воду, претеча миксера, такозваног ћуркала изуми извесног дела Влаха са Хомоља, нису конзервирани. По речима Јеремића, хлеб уједињује душу и тело, он је у ствари мерни апарат чак и за оне који нису хришћани. У музеју су паралелне две нити, једна физичка, а друга духовна. О томе сведочи и ликовна збирка у којој су на платнима овог уметника призори из многих сеоских средина Србије, али и платна на којима је осликана православна душа. Ту је и Светониколајевски звоник...


Славски колач


Зар славски колач у Срба, исечен на комаде после освећивања вином и сечења у облику крста, па издељен свим гостима може бити ишта друго осим знак пријатељства и љубави. Зато се поставља питање, хоће ли опет, после више од два миленијума, постати актуелна Јувеналова изрека ,,Хлеба и игара? Овог пута, не зато да би се предупредила побуна сиромашних, већ да би се сити људи међусобно боље разумели. Док буде хлеба, биће и наде...



Срам и понос



’’Кажу да око 95 одсто оних који долазе код нас никада није било ни у једном музеју! Долазе и бабе и деде који пре подне на њиви држе виле и грабуље, а поподне дођу овде да плате и виде како се некада радило и живело. Често се чује, чак и од политичара, да ваља вратити сеља - ке у село, а те речи звуче погрдно. Не чује се, пак од сељака да каже ,,вратите те грађане и интелектуалце ода кле су дошли. Овде покушавамо да им вратимо самопоуздање и покажемо своју и њихову вредност и вредност посла којим се баве. Хоћемо да преобратимо стид (да је срамно бити сељак) у понос. Ја сам сељак, па се поносим што живим у селу’’, наводи Јеремић



Највећа збирка обредних хлебова



Музеј хлеба у Пећинцима настао је као резултат Јеремијиног сакупљачко-истраживачког рада који се тематиком хлеба бави више деценија. Он више од 30 година путује по Србији (обишао је више од 700 села), слика на терену, записује обичаје, прикупља рецепте, етнографске предмете, обредне хлебове, писана документа, чувајући од заборава обичаје српског народа.


- Основна концепција поставке има за циљ да покаже пут зрна пшенице од земље преко хлеба до неба. И као сликар сам имао циклусе земља, хлеб и небо - објашњава Слободан Јеремић Јеремија.


Музејска збирка смештена је на самом уласку у Пећинце, непун километар након изласка са аутопута Београд - Загреб, на 1.200 квадратних метара отвореног простора и у низу подигнутих објеката које је осмислио и саградио сам Јеремија.


Музејски фонд чини око 2.000 предмета разврстаних у три тематске збирке: етнографску, археолошку и ликовну. Етнографску збирку чине оруђа за обраду земље - рала, дрљаче, бране, ваљци... Ту је и једна стара воденица, сувача коју су покретале животиње, жрвњеви из различитих периода, неколико вршилица, неолитско огњиште, наћве, пинакот или лебарник, лопари, гртала за печење хлеба, црепуља за сач, бућкало за путер, авани за суву паприку да се мрви, ћуркало - претеча миксера. Ту су и четири копије хлеба из неолита, са локалитета Доња Браневина, који су у облику зрна жита. Идентичан хлеб се прави и за Божић. Други је у облику погаче, дакле сунца, а трећи кифле, као месец.



Обредни хлебови, има их 26, најважнији су део збирке. Они више припадају свету духовности него хране. Месе се за велике верске празнике: Божић, Васкрс, славе, за рођење и пресељење душе, тзв. подушни хлебови.


Хлеб за орача мешен је у облику шаке. За децу голупчићи. А за целу породицу онај велики, на којем је за сваког укућанина по једна бразда. У васкршњи хлеб ставља се по једно јаје за сваког укућанина. За славу се меси колач који симболизује Сунце. Ако гаји винограде, стави се грожђе, а ако имамо ђака - књига.



- Специфичност овог музеја је што су многи изложени предмети презентовани тако да се њихово функционисање може и демонстрирати. У оквиру музејског комплекса налази се фуруна за печење хлеба, звоник посвећен светом Николи и сувенирница. Значајан је и дворишни простор музеја, права ботаничка башта у којој расте више хиљада различитог биља и пољског цвећа које је Јеремија доносио из разних крајева земље. У скорој будућности Јеремија планира да штампа антологију српске поезије о хлебу. Сакупио је песме наших познатих сликара о хлебу: Ту су Десанка, Матија, Мија Павловић, Добрица Ерић, Влада Стојашин... Прикупио је и 13 композиција посвећених хлебу, тако да је у плану и ЦД



Пре неколико година Јеремија је на Власинским сусретима добио награду за животно дело јер се преко 30 година бави селом као културни



Бранислав Гулан