...Ово не радим ради личног популарисања, већ ради поуке и подстрека заинтересованих, и ради ширења идеје, јер сам потпуно уверен, да у нашој земљи има много воде, која се не искоришћује, а могла би се користити као природно благо за пољску привреду и индустрију, па и с тиме да се лечи криза, која нас дави као мора.

Поред најбоље државне помоћи, воље и енергије, не могу се постићи жељени резултати, ако сам народ, и то најмногобројнија маса, не прегне на користан, напредан и културан рад и штедњу. То ће бистро око моћи да нађе у овој малој књижици.

У Жутици, месеца јуна 1930. године
Драгољуб Мијатовић





Драгољуб је из села Жутица у срезу студеничком рашке области. Жутице је на самом подножју Копаоника. Ту, као и у целом срезу који је безводан и сиромашан, земља је планинска, сува, танка. На местима где се налази неки поточић роди врло добро, иначе је довољно недељу дана јаког сунца, па да сагори све.

Драгољуб има 50 хектара своје земље. Двадесет година бави се он мишљу да дође до воде за наводњавање свога имања.


Преко лета увек –сваке године- гонимо стоку на испашу и бачијање на Копаоник, а иначе познајем сваки кутак и поточић Копаоника па и *Самоковску реку*, која извире у три крака од "Сувог Рудишта", "Гобеље" и "Вучака", те се саставља на средини Копаоника.


Небројено сам пута преко лета пролазећи седео крај ове реке под красним високим јелама и размишљао: "Да ми је бар један део ове воде код куће на имању, па бих био пун задовољства. Зашто јој природа овако определи пут низ провалију, стрме литице и пустиње, куд пролази низ непроходне терене у реку Јошаницу, а одмах са овом без икакве користи у реку Ибар и даље, нигде не искориштена."


Неколико пута сам обилазио терен, па се решим да од воде са ове реке узмем један део и јазом, отвореним каналом, доведем кући на имање.


Разгледајући тако уверио сам се да би могла вода да се спроведе, кад не би стојале на путу стрме литице и провалије такозване "Козје стене". Гледајући тако неколико пута утврдим да би било смисла за рад до Козјих стена и одатле до куће, али на Козјим стенама не да се ни загледати, а још мање замислити какав рад на њима, а нарочито не спровод воде. Проценио сам да овога опасног и најтежег терена имаде око 600 метара дужине и то гледајући са супротног брда, јер се није могло нигде прићи онамо, где отприлике треба да буде ископан канал за спровод воде.


Кад дођем кући видим, како берићет на имању гори од суше. Решим се, да радим како Бог да. Кад изиђем опет на Копаоник те погледам дужину и опасност на Козјим стенама, одустанем од намере. Тако је било небројено пута.



...Почео сам о томе да запиткујем поједине стручњаке и веште људе, који су радили веће јавне радове, али ми нико није саветовао да то радим, говорећи ми, да то апсолутно није изводљиво, те и ако бих прокопао канал, да ће вода усахнути, изгубити се успут каналом у земљу, и да на имање неће доћи ништа.


...Питао сам неке стручњаке – инжењере за премер. Неки нису хтели ни да чују за никакве паре да онуда врше премер, а неки су ми тражили баслословну цену за план и нивелацију и меру са предрачуном: по сто и више хиљада динара, а то је за мене било много, јер нисам имао новца ни за саму трасу, те би морао да се за ово задужим, а за рад не би ми остало ништа, поготово кад су ми они били такви у предрачуну и казали, да ће ме тај посао коштати око три милиона динара, и да се неће свршити пре три године са два стручна инжењера.



















...Шта сам могао друго, но да сам измишљам. Направим инструмент од три летве – троугаоник, на врх закуцам чавао, а из њега обесим танак, а јак канаф, на којем је био привезан зидарски висак. Нађем где вода у дужини више од 4 метра – јер је толики троугаоник – мирно лежи и не отиче никуда, побијем мале колчиће од летвица кроз воду у земљу тако, да су врхови од колчића тачно поравнати са површином воде, а у толиком размаку колико троугаоник дохвата, па наместим ногаре од троугаоника на побивене колчиће, пустим висак и умирим да стане поред попречне летве на троугаонику, па где је канаф са виском стао, обележим то место (белега 1.). По том месту познавао сам касније када је троугаоник водоравно стајао. При умеравању пазио сам да нема ветра, како ће висак слободно да стане без замахивања и покаже право место – равнину. Затим сам подмерио мој инструмент на води где она тече, али сасвим лагано, и ту сам на исти начин поново обележио на попречној летви место, које је висак и канаф показао (белега 2.), и коначно сам по трећи пут померио инструмент на води где она обично брзо тече, и то сам обележио на попречној летви (белега 3.).


Ово се овако морало на инструменту имати због мерења пада воде, да би се могла поставити равномерна траса, да вода не би негде много трчала и закопавала се, а негде лежала те не би могла да изађе на потребну висину где треба, а где би могла да изађе, ако би се правилно мерило.


Затим сам направио три једнака крста. Они су потребни за мерење на дуже одстојање, докле се могу да виде, а на њима се мери овако: Најпре долази први крст, затим други на 4 метра удаљености и трећи на удаљености докле се види.


Када се са троугаоником подмери и када се добије потребан пад воде, онда се метне један крст тачно где је био задњи ногар троугаоника, а други крст где је био предњи ногар, а трећи се носи напред докле може да се види, па кад се са првог крста погледа преко другог, онај трећи мора да се помера (намешта) више и ниже, док се не поравна са ова прва два. Само онај трећи крст треба да је дужи за пола центиметра и онда се добива једнаки нагиб (пад) по целој дужини измежу свију крстова. Преко долина мора да се приликом рада мери са троугаоником на ближе, - из стопе у стопу.


...Знајући да никакав рад по овоме не треба почети док се не добију одобрења и саобрази све са земаљским законима, одмах сам купио закон о водама, добро га проучио, и на основу истог почео тражити потребна одобрења.


...Радника сам имао увек довољно, пошто сам плаћао редовно свако вече и сваког дана готовим новцем.


...Кад смо требали да почнемо рад на Козјим стенама, радници нису смели да раде и поред добре плате, те сам их морао да запослим све до Козјих стена па даље у продужењу, а у Козјим стенама радили смо свега нас 3 – 4 радника привезани на дугачким конопцима. Кад су се сви раденици удаљили од нас онда смо и ми морали да напустимо Козје стене , и да радимо са осталима, јер ни ови нису могли без надзора радити, и тако радећи ишли смо све ближе кући на земљаним радовима и камену до на 3км до куће.


Затим сам се поново вратио на Копаоник и почео да проширујем и дубим канал и да разбијам камен по каналу. Тако смо радили једно недељу дана. У тому изненадно једнога дана у ноћи падне велики снег, те нас завеје и једва смо живи дошли кући. Од тада је престало да се ради на Копаонику до идућег лета.


...На трећи дан Ускрса 1928. године изишао сам на Копаоник са сином, слугом, алатом и ручном ковачницом за оправку алата, храном и раденицима, и почео рад. У то време вејао је још снег.


Код куће су остале само женске да раде на имању и да нам спремају и доносе храну.


Радећи сваког дана проширивали смо и дубили канал, разбијали литице и пуштали за нама редовно воду, док канал није био готов. Тако смо са водом дошли до Козјих стена.



Сад смо тек сазнали за све тешкоће. Требало је просецати камен и постављати у камену редом канал од дасакаизмереним путем, али је требало одмах почети на другом крају Козјих стена и тунеле, јер се тунели споро раде, а ја сам хитао да пустим воду што пре.



















...Обележавање тунела било је најтеже, јер се није могло прићи са тачном мером, где који тунел треба почети. Ниже се није могло поћи због провалија и дужих тунела, а навише се није смело јер вода не би могла да изађе . Зато сам морао да се измакнем на супротно брдо, да помоћу већ изграђеног канала у правцу истог опружим какав канаф, па поред канафа наместим инструмент те преконтролошем пад канала. Затим учврстим инструмент уз јако побијено коље, па на правац инструмента и канафа наместим пушку: учврстим је и са метком из пушке обележим где да се почне са бушењем првог тунела. По испаљеном метку, где је зрно ударило спуштањем на конопцу подбијемо бео видан колац, и понова контролишеммеру канала инструментима и онда видим, да је линија исправна до побијеног колца.


...Мислио сам напустити идеју бушења тунела те смо по препоруци неких *стручних раденика*, које сам имао, почели да расецамо брдо са врха, да би се добили усеци место тунела, и ту је утрошено доста времена и новца и то зато, што су изнад ових брегова високе косе од ровита камена, те колико се ишло дубље, толико се орињавале читаве косе, и од 8м дубине није се смело ићи дубље, јер би се читаве косе и брда сурвала (на хиљаде кубних метара).


...На целом овом опасном терену није се смело радити, нити сам допуштао да се ради без мог присуства, док ја не прегледам и осигурам везу и место за стајање раденика при раду. Сваки неопрезан корак значио је смрт. Требало је опрезнога чувања јер је погибељ претила свакога момента одозго и одоздо. Тако исто било је опасно преношење и постављање греда, прагова, окивање даскама итд.


За алатом који се при раду испусти, више се не гледа, а још мање да се ко усуди да га тражи.


...Како је било готово с тунелима и оковима канала све готово, пустимо воду, која је доста брзо пројурила окованим каналом, прошла кроз тунеле и већ је била пребачена на другу страну Козјих стена.


...Дана 14. августа у 4 сата после подне вода је стигла, и то у доста великој количини, до моје куће на имању.


...Сутрадан док се код куће веселило и пило, ја сам одмах воду почео да разводим по имању и да спасавам имање од суше, али сам одмах хтео да видим, колико је воде у првом моменту сувом браздом дошло. Никаква инструмента нисам имао за премер воде, те нисам могао да премерим друкчије него исковрљам из подрума једну већу бачву за шљиве, која хвата 5000кг, и наместим је под једним укладом, онда наврнем чесму од три даске и навратим у бачву сву воду, која је дошла. Гледао сам у сат и за један минут била је бачва пуна.


...Уредништву *Политике* којем са веома благодаран, учинило ми је услугу, те ме упознало у јавности, па сам добио безброј честитака од високих личности са свих страна наше државе, са стране, па чак и из Америке.


...Господин Секула Зечевић власник фирме *Велеауто* из Београда, кога никад нисам познавао, захваљује уредништву на овоме опису и нуди 10.000 динара као помоћ с његове стране за довршење овог мог дела говорећи да сума коју ми је господин Министар издао ни издалека није довољна. Ову суму добио сам од администрације *Политике* 15. децембра 1928. године, зашто сам испоручио захвалност господину Зечевићу, коме сам веома благодаран, и кога сам молио да ми одобри да га упишем као добротвора овог дела на гранит – камену На Каналу на Копаонику где ће бити исписан историјат овог водовода и његових добротвора, а који ће се читати покољењима за вечита времена.

Јун 1930. године
Драгољуб Мијатовић





Објављено у листу Политика 17.11.1928. године
Аутор фотографија:
Зоран Мечанин - Сира