Zdrava Srbija Instagram

Игуман Евменијe - "Аномалије родитељске љубави" (13)


Породица, 12.06.2013.
Саша Бугарчић

Bookmark and Share


"Ми смо уместо тебе већ све решили..."



Међу узроцима због којих родитељи траже помоћ или савет од свештеника, могу бити промене које се догађају детету. Вероватно је попустило у учењу, почело је да се занима за нешто што је у супротности са интересима родитељима, или је почело да има своје тајне. Смањила се могућност родитељске контроле и старања.


Разговор родитеља са свештеником о узроцима заоштравања односа с дететом може постати изврстан повод за увиђање и промену ситуације. Понекад се односи између мајке и кћерке нагло раскидају. Раније послушна кћерка почиње да избегава разговоре с мајком, да се дрско понаша, да се касно враћа кући, одбија да изврши задатке.


Понекад родитељи до извесног тренутка успешно воде и васпитавају своју кћерку или сина и при томе строго програмирају њихову будућност. Обично их уписују на онај факултет или усмеравају оној научној или професионалној делатности у којима су се родитељи својевремено и сами прилично успешно остварили. Например, отац је шеф катедре Медицинског факултета и хоће да његова кћерка обавезно студира медицину. Али она може имати, рецимо, педагошке способности, жељу да се посвети раду с децом. И све док се она слаже с родитељима у избору свог животног пута односи су веома добри. Родитељи јој помажу, припремају је,али када она након уписа наједном схвата да то није њен пут, ту почиње прави правцати рат. "Ти нас не волиш, ми смо за тебе све учинили, ми смо толико новца потрошили на приватног професора".
Овде мудри пастир мора да помогне родитељима да признају право детету на самоопредељење у животу.


Сећам се како је у време перестројке једна од ондашњих популарних рок група изводила једну једноставну и искрену песму која је не може бити боље одражавала оно што је хтело да каже млађе поколење старијем. Ту песму су певали адолесценти у време моје младости. Недавно се опет нашла у мојим рукама, вероватно да би ушла у текст ове књиге:

"Не треба да ме убеђујете у вашу исправност,не треба да ме учите како да живим, шта је забрањено. И у нама да видите само децу, да нам намећете старе идеје, не треба, свеједно их нећемо прихватити. Ви сте владали свиме и у свему имате права. Ако покушаш да не послушаш, добро се држи. Ко ће ако не само ви да негује та ваша права, ви сте толико тога починили у вашем животу. Одрасли, па схватите нас, одрасли! Ми хоћемо просто да живимо. Нешто мало правилније од вас! Одрасли, све обмане, сву прошлост спремни смо да заборавимо,па схватите и ви нас. Ви сте живели по принципу: у праву је онај ко је старији, за нас бирајући шта се може, а шта се не сме, какве филмове да гледамо,о чему да брбљамо у дворишту, па чак и кога да бирамо за пријатеље. Одрасли, па схватите нас, одрасли! Ми хоћемо просто да живимо. Нешто мало правилније од вас. Одрасли, све обмане, сву прошлост спремни смо да заборавимо па схватите и ви нас!"



Да ли ћемо данас чути ову молбу за разумевање или ћемо као и пре истрајавати у својој исправности?

Претеране бојазни, несигурност за будућност сина или кћери, страхови и сумње родитеља, све то често постаје разлог да страхови постају реалност, а живот детета буде сачињен од тешкоћа и проблема.Пошто помоћ тражи родитељ, основна пажња пастира мора бити усмерена на то да управо њему, родитељу, помогне да схвати своје страхове и проблеме, да схвати колико су умесна и сврсисходна његова негативна осећања због детета.


Иза страха и несигурности родитеља, иза жалби због одсуства контакта, најчешће се крије претерано властољубиви и туторски став према детету, тежња родитеља да руководи, саветује, препоручује без схватања истинских потреба сина или кћерке.Таквим властољубивим родитељима који гуше и штите својствено је или да не примећују сопствени притисак, или да га доживљавају као нешто нормално и природно.


Обично они овако објашњавају свештенику своје понашање: "Па ја му желим само добро, ја са својим животним искуством боље знам како да поступим у тим ситуацијама".


Пастир за време разговора треба да узима у обзир неадекватност оваквог родитељског става, некритични однос према властитом понашању и при томе да испољава опрезност.Сваки је човек у свом животу прошао кроз критични узраст, критичну етапу у процесу одрастања. То је период од тринаест до деветнаест година (иако су то веома неодређене границе).


Прелазни узраст је веома бурно време пуно неочекиваности. Управо се у то време догађају емоционалне, социјалне и физиолошке промене које шокирају и доводе у очајање многе родитеље. Оваква осећања доживљавају и они родитељи који се труде да васпитавају своју децу у вери и љубави. Адолесцентни период је период преласка од адолесцентног ка зрелом животу. И зато је процес супротстављања родитељима у овом узрасту природан, то је природно одвајање од родитеља, потврђивање себе као самосталног, независног и посебног човека. Мала деца обично подражавају понашање и поступке својих родитеља. Али када достигну адолесцентни узраст, њихово гледање на ауторитет и власт родитеља најчешће се мења.


У овом периоду живота она веома много зависе од понашања и мишљења вршњака. Адолесценти престају да виде у родитељима непорециви ауторитет и извор истине у крајњој инстанци: они доводе у сумњу способност родитеља да одређују шта је добро, а шта је зло, те сами почињу да одређују шта је истина, шта је лаж, шта је добро, а шта је лоше. Према овом периоду у животу адолесцената треба се односити с разумевањем. Непоричући могућност тражења и самосталног избора вредности, интересовања и приоритета, мудри родитељи треба да одреде оквире и правила са одговарајућим дисциплинским мерама у случају њиховог нарушавања.



Дисциплинске мере треба одредити само с једним циљем: да се у адолесценту развију самодисциплина и самоконтрола. Јасно изложена правила понашања постоје само ради тога да би адолесценти схватили да их до неизбежних дисциплинских последица не доводи рђав карактер родитеља, већ њихов властити погрешан избор.


Неки родитељи не схватају колико је важно јасно одредити границе адолесценту,све док се не суоче с његовим побуњеничким духом. Исправити понашање адолесцента у прелазном узрасту изузетно је тешко. Ако хоћете да одгајите децу с навикама самодисциплине, будите доследни у односу на границе које сте одредили.


Често мислимо да је строгост немогућа без грубости и љутње. Али то није тако.Човек може бити строг без грубости. Важно је да увек има на уму да је циљ истинских правила и ограничења да науче адолесцента самоконтроли и да му помажу да развија карактер који је угодан Богу. Разуме се, родитељске границе и правила која се примењују на адолесцентни узраст, не смеју да важе на одрасле и самосталне људе.


Родитељска власт, умесна у прелазном узрасту, у време када дете још увек економски зависи од родитеља, не може се односити на питања избора животног сапутника, професије, животног пута, хобија и интересовања.


Bookmark and Share

Mala Pijaca