Четири врсте родитељске привржености


Дакле, родитељска приврженост се из корена разликује од љубави. Она се најчешће испољава у четири облика, у четири врсте.Прва врста коју ћемо размотрити јесте поседничка љубав. Обично се она изражавау тежњи родитеља да изазову у детету осећање глобалне зависности од њих.Разуме се, док је дете мало, везаност родитеља за дете очигледна је и апсолутна.Али ако се током одрастања детета она не смањује, постаје препрека на путу душевног развоја.

Многи родитељи, покушавајући да задрже децу у потчињености, користе своју родитељску власт, а понекад чак иду и на моралну уцену. Мајка апелује на највиша осећања одраслог детета: "Ја сам те одгајила, ноћима због тебе нисам спавала, а у старости нема ко чашу воде да ми да". Овакви родитељи гледају на дете као на своје власништво, сматрајући да имају на сина или на кћер сва права. Класичан пример поседничке љубави је љубав трговкиње Кабанове према свом сину Тихону, описана у драми Островског - Олуја: "Кабанова: Ако хоћеш да послушаш мајку онда ти, када дођеш тамо учини онако како сам ти одредила."

По правилу, родитељи-поседници од малих ногу усмеравају своје дете томе да је оно само њихово власништво, које они потпуно поседују. Васпитавајући малог човека на овакав начин, они га не припремају за самосталан живот одрасле особе, не формирају у њему потребу за самосталношћу и независношћу. Родитељи морају да поштују у детету право да буде самосвојно, што свакако не значи одустајање од ограничења прихваћених у друштву, нити дозволу да оно ради шта хоће.

Треба подстицати дете да мисли и испољава непосредност, да се осећа као самосталан човек који мора све више и више да преузима на себе одговорност за своје мисли и поступке. Ако родитељи игноришу право детета на независност, оно може одрасти као личност потпуно потчињена родитељској вољи, личност покорна и неспособна чак и да схвати право на избор свог места у овом свету. Такви људи лако постају плен властољубивих и утицајних лидера различитих криминалних или секташких скупина зато што немају вољу и самостални животни став.

У мери у којој дете расте, његови односи с родитељима ће се највероватније погоршавати - пре или касније оно ће почети морално да се свети родитељима због претерано јаких "загрљаја" који су као стеге гушили самостални развој његове личности, светиће се за насиље, терор и уцену. Мајчинска љубав је у стању да буде чудовишно егоистична. Да, мајка воли свог сина, искрено и јако га воли - док је мали, док је у њеној власти; али кад почиње да одраста, те постаје самосталан и почне да испољава своја сопствена мишљења која се не подударају с мајчиним - управо тада за њега отпочиње борба.



Борба с ким? Па с њим, с његовом личношћу, с његовим "ја". Борба за шта? За љубав. За то да син који одлази од ње (а он одлази у свет, у живот) као и пре у потпуности припада њој. Али "потпуно припадање" јесте потпуна потчињеност; а потпуно се потчинити може само ствар. Њен мали син је за њу и био само ствар, омиљена играчка. Није био човек. То је ужасна истина, али то је истина. Медицинска истина. И то је прво што морамо нарочито да истакнемо.

Друго почиње нешто касније - када се појављује она која стиче право да му уместо мајке спрема доручак; она којој ће он сада уместо мајке давати новац; и сада ће њој причати о својим пословима; и с њом ће се, а не са мајком, сада саветовати. Туђинка, незнанка, која се ко зна одакле створила, мршавица, намигуша, она ће командовати њеним сином и узимати ону пажњу коју је син поклањао мајци; и што је главно! - она добија право да захтева од њеног сина, и то да захтева оно са чиме се уопште не слаже мајка - мајка која га је одгајила, дала му толико снаге, дала му саму себе...

Или, једноставно и кратко: сада ће он припадати другој.То је неподношљиво! Па према томе, то је и недопустиво. И то је у суштини све. А сада замислите да је мајка још и болесна. Или се разболела да би задржала сина уз себе. Није се разболела смртно, већ захтева сталну негу. То је, да ако кажемо,уобичајена пракса која је одлично позната медицини. Бранећи се од слома, од душевне катастрофе, организам бира мање зло и одлази у физичку болест. Ако се осврнете, открићете да се систем односа "мајка - неожењени одрасли син среће далеко чешће него што вам се чини".

Родитељ мора увек имати на уму да је дете велики дар који му Господ даје ради тога да би васпитао дете за Бога и за њега самог, а нипошто власништво родитеља, мора схватити да треба да се каје пред Господом због поседничких осећања. Новомученица царица Александра која је не речима, већ читавим својим животом показала каква може бити мајка и супруга и коју све мајке, које воле своју децу и желе да од њих одгаје праве људе, могу узети за узор - овако пише у свом дневнику о васпитању деце:

"На руке родитеља положено је свето бреме, бесмртни живот који они треба да сачувају, и то улива родитељима осећање одговорности, приморава их да се замисле. Деца су апостоли Бога, Које нам из дана у дан Он шаље да бисмо говорили о љубави, миру и нади!
Велика је ствар преузети на себе одговорност за те нежне младе животе који могу обогатити свет лепотом, радошћу и снагом, али који такође лако могу пропасти; велика је ствар одгајити их, формирати њихов карактер - ето о чему треба мислити када градиш твој дом. То мора бити дом у којем ће деца расти за истинскии племенити живот, за Бога".

Ако родитељ открије у себи поседничка осећања - а она су, несумњиво, у већој или мањој мери изражена код многих, нарочито код мајки - мора да научи да их одвоји од природне бриге о напретку детета. Треба стално да прати испољавање тих осећања, да их савладава, да се каје због њих на исповести, да се учи да умери сазревања детета овоме даје све више одговорности, препуштајући сину или кћери право да врше самостални избор у разним животним ситуацијама.