Предговор свештеника, доктора и тате са много деце

Када сам био млад, прилично сам се олако односио према задатку који ми је дао Господ у овом животу - да будем отац. Чега има тешког у томе? Васпитавај децу,храни их, проверавај да ли уче, јесу ли болесна. Рекло би се, ништа нарочито. Али што деца постају старија, то више човек схвата како то није нимало једноставна ствар - волети своју децу. Јер она нису моја, нису моје власништво. Како је човек само навикао да схвата својим оно што има: моја кола, мој стан, моја деца, мој фрижидер. Али не! Све што има припада Богу! То су Његова кола, Он ми је дао да неко време путујем њима; ово је Његов стан - Он ми га је дао да бих поживео у њему неко време и то су Његова деца - Он ми их је поверио на неко време да бих им помогао на почетку њиховог бескрајног пута.Моја ме деца стално подсећају да нису моје власништво... Тиме што не слушају,тиме што јуре по стану, туку се, разбијају посуђе, просипају лепак на одећу... Чим покушам да их сатерам у "сопствене" оквире, о, како се они огорчено супротстављају! И сваки пут се убеђујем: она нису моја ! То су посебни људи,самосталне бесконачности, а ја сам само њихов земаљски почетак..



Сећам се када сам тек почињао да будем отац. Тада сам тражио литературу из које бих могао да извучем принципе успешног васпитања. Санјао сам о "методици"... О,колико сам тада књига прочитао! И свугде сам налазио отприлике једно исто:"како правилно учинити да све буде правилно". И поштено сам се трудио: стављао сам их уз иконе, кадио их, певао сам на празнике тропаре као успаванке над кревецем малишана који спава, и, уопште, све сам чинио на православан начин.Не могу да кажем да је то било неправилно! Али већ тада ми се чинило да је то некако помало извештачено; стално је био присутан осећај да нешто детету намећем, као да уместо њега проживљавам оно што оно може и хоће да проживи само.

Сада то веома добро схватам. Управо зато сам се тада одрекао свог васпитног"форсиранја". Код К. Д. Ушинског постоји оваква мисао: добар васпитач пази на дете и чим оно хоће да направи корак он као да му подмеће степеник под ноге уместо да га вуче са собом уз степенице. То је врло лепа метафора: испада да родитељ помаже малом човеку да сам направи своје степениште живота и паралелно га учи самосталности, што на крају крајева даје одраслијем детету способност да се само успиње, не обазирући се на тату и маму.

Сећам се, како смо се једном ми, очеви почетници, једном скупили око боце киселе воде и говорили о родитељским проблемима. Један од нас је тада изрекао фразу која ме је потресла. Замисливши се и гледајући некуда у даљину он је рекао: "Правила уопште не постоје, треба једноставно стално држати руку на пулсу детета...". У мени се све преврнуло! Па то је основни принцип: моја родитељска интуиција! Јер Бог ми је делегирао одговорност да будем отац, дакле,дао ми је могућност да осетим тренутке када нога мог детета почиње да се подиже за наредни корак! Да имам поверења у своја осећања, да поштујем самосталност другог човека, макар он био мали, да увек будем поред њега и да одржавам везу са небеским Оцем. Све дотле док малишан сам не буде могао да Га призове: "Оче наш..." заједно са својим татом. После тога мој став оца уступиће место другом ставу - најбољег пријатеља. Управо је разумевање тога постало за мене најважније!



Време, у којем морају да делају савремени родитељи, није нимало једноставно.Рђаво друштво квари добре обичаје - то се односи и на данашње време! Страшно је имати поверења у дете, пуштати га далеко од себе, човек би хтео стално да га штити да не би пропало. И тако се добија да, с једне стране, имамо рђаво друштво, а с друге стране, болећиве родитеље са својим стегама у којима држе слободу своје деце. А резултат су проблематична деца. Дечије схизофреније,дечија гранична стања, дечије депресије, узнемиреност, нема броја тим болестима које су се јако "подмладиле". Мајке звоне на узбуну! Обраћају се и психијатријским клиникама, и Цркви, и врачарама, само да учине нешто с дететом, јер оно пропада! Пуши, пије, не спава код куће, изгледа да ће и дроге пробати! А ми њега тако волимо!Е овде треба пажљиво погледати мајци у очи. Дете није одрасло само од себе. Оно је гранчица на дрвету чији корени потичу из дубине прошлости. Породица је целовит организам. Проблеми младог изданка су, првенствено, проблеми тла на којем он расте. Дрво породице се храни соковима родитељске љубави. Они који хоће заиста да изађу на крај с проблемима деце нека пре свега погледају саме себе.

Свештеник Валентин Марков, Нижњи Новгород

Преузето са ФБ странице " Сузе за свет "