Ефекат "прилепљивања"

Када треба почети бавити се васпитањем?
Од самог рођења. Педесет посто схватања света, убеђења и вредности човека формирају се до пете године. У периоду када се унутрашњи свет детета тек формира родитељи морају што је могуће дуже да буду поред њега. "Велики утицај на децу има чести боравак у храму, додиривање свештених предмета, као и често подношење под иконе,родитељско осењивање детета крсним знамењем, његово кропљење светом водом,осењивање крстом колевке, хране и свега што долази у додир с дететом;свештеников благослов, молебан у кући и породични празници... Нека се утисну у дечију душу узвишени утисци свечаних црквених служби, нарочито такви као што су Васкрс, Божић, Цвети, Богојављење, Воздвижење Крста Господњег, СветаТројица"

У биологији је познат такозвани ефекат "прилепљивања" гушчета које тек што се излегло из јајета: оно се везује, "прилепљује се" уз први покретни предмет који угледа - уз мајку гуску, од које нема никог ближег. Али испоставило се да гушче које тек што се излегло може пратити било који покретни објект, било то живо биће или неживи предмет. Пажнја птића се најлакше фиксирала за плаву лоптицу коју су вукли за канап. Након недељу дана, угледавши лоптицу, он је одмах кренуо за нјом. При томе се открила једна особеност: способност гушчета да се"прилепљује" задржава се свега неколико секунди након што се оно излегло из јајета.
Ако се пропусти тренутак, ефекат "прилепљивања" изостаје.



Исто тако и у животу детета постоји критични временски период који захтева интензивно и правилно васпитање, када је оно у стању да упија, подражава,прати, опажа и прихвата на веру, другим речима, "да се прилепљује". Ову способност треба искористити док је она још у стању да се испољава. Родитељима је најважније да не закасне, да не пропусте то време.Родитељи морају да буду на опрезу да их неко не предухитри. "Одлепљивати" је увек теже него "прилепљивати". Како је мало потребно да се упрља, затрује, стави прљава мрља на дечију свест. Само једна кап жучи, једна мртва мува могу покварити све миомирисно уље мира (Екл. 10,1).

Деца (као и гушчићи у наведеном примеру) не реагују на статична стања, она нагло реагују на кретање. На кретање вере, на кретање радости, на свако испољавање живота у Богу, јер живот то је кретање. Данас су многи родитељи толико заузети зарађивањем новца и другим"неодложним" пословима, да практично не бораве код куће; немају времена да се баве васпитањем деце. Они ризикују да закасне, да направе грешку коју ће касније бити практично немогуће исправити.




Најважније је не закаснити, не пропустити узраст када се још увек могу одгајити у деци добри плодови, када се може поправити оно што се још може поправити. Све има своје време! Када је дрво израсло криво, оно се више ничим не може исправити.Деца имају природну потребу да се за некога "прилепе", да им неко поклања пажњу и да се налази поред њих.

Ако родитељи немају такву могућност, дете ће сигурно наћи другог човека. Душевни вакуум ће бити испуњен. Није обавезно да то испуњавање буде рђаво. Понекад је поред властите мајке горе, него поред туђег човека. Догађа се чак да дете не доводе добри родитељи, већ управо туђи људи, они их воде Богу. Али одговорност за васпитање деце од самог почетка пада на родитеље!

Обратите пажњу: често налазимо време да бисмо служили коме год хоћемо, само не својим најближима. Познате су ми искрене православне жене које су хитале у болнице, недељне школе, на црквена имања, а за то време ситуација је у властитој кући била блиска краху, пропасти, кризи; њима најближи људи -њихови укућани - осећали су се одбаченима, незбринутима и невољенима.

Доиста, како је човеку лако да се сроза на руб стварности, спасавајући цео свет; да нашкоди својој души, својој деци, свом дому. Али каква нам је корист од тога?Данас се мали број очева може похвалити тиме да њихова деца у њима виде не само родитеља, него и пријатеља од којег нема тајни.



"У нашим породицама које су изгубиле основе духовности очеви су одавно престали да буду онакви какви треба да буду. Изгубљено је и схватање истинског синовства. Сада, ако и захтевамо послушност од наше деце, то је најчешће само зато што нам послушност одговара, а уопште не у религиозном смислу"

Претерано убрзани животни ритам, претерана заузетост родитеља - то је илузија, замка ђавола који може да их држи у ропству многе године, изолујући родитеље од деце, полагано и сигурно разарајући нашу природу, нашу породицу, наш дом. Што раније дође до увиђања, то ће боље бити за све нас. Главно је не закаснити. Многи родитељи се освешћују тек онда када је воз већ прошао. Касно је говоритио васпитању када деца већ имају 8,10,12 година. Природа не трпи празнине. Ако дете не добије од родитеља одговарајућу пажнјЈу, љубав и топлину, оно ће те врлине тражити на другој страни. Колико данас таквих малих трагача лута улицама, кроз усамљеност, бескућништво, запуштеност, непостојање очинског надзора...

Родитељи најчешће ћуте, не чине ништа, док њихова деца траже коме да се"прилепе". Али када се њихово траганје "наједном" заврши трагедијом, подиже се галама, гневни гласови очева, хистерија мајки:- Погледајте га само како се понаша, какав безобразник! Жутокљунац! Родитељима дрско одговара! Каква су ово деца? Ни стида, ни савести. Каква срамота!

А шта су сами родитељи учинили да њихова деца постану људи, а не"жутокљунци", да у њихов живот не продру просташтво, суровост и насиље? А шта су сами родитељи учинили да деца више теже да бораве у кући, него на улици? Да ли им је пријатно код куће, да ли их тамо разумеју?