Пријатељи,

Након што су ме многи од Вас замолили да напишем текст на ову тему желим само да нагласим да је ово моје лично схватање, знања научених с разних страна, нешто утемељено личним искуством, а у жељи доброг. Знам да многи још увек наилазе на отпор да схвате да је концепт еко заједнице један или можда чак и једини начин да се спасемо. Ко још има отпор према овоме, нека сад не чита ово, али су сви добродошли кад се сете.


Ако се прво питамо зашто баш еко заједница, или еколошка, можемо рећи да постоје многе дефиниције овог, а у суштини тај појам доводи до другог појма-(САМО)ОДРЖИВОСТ / САМО ОДРЖАЊЕ/ ОДРЖАВАЊЕ) - где се мисли на одрживост не само једног система, већ свих вештачких и природних система. Рећи ћемо да је то одржање и наших живота које је једино могуће ако је у складу са Природом.


Све се више показује да смо својим изоловањем од природе и њеном злоупотребом угрозили њену могућност да одржава живот. Како? Индустријом смо саградили градове да би живели заједно, а онда се отуђили једни од других одржавајући живот унутар, привидно изоловани од природе. Да би наше градове учинили самоодрживим треба нам много улагања, више него што имамо сад. Да би се иселили из градова сви у самоодрживе градове(типа Венус пројекат ) треба нам још више. Решење је да створимо улагања која би спасилA градове, уколико их у том процесу не напустимо потпуно. Стварањем мреже еко села можемо обновити не само градове већ и државу, друштво, заједнице, породице и нас. Да би се обновило и успоставило село треба постојати заједница. Јер бити сам, или сам са својом породицом на великом имању, је веома тешко одрживо. Село какво је данас није одрживо, пре свега што користи спољни извор енергије(струја, гас, вода итд.), а потом што данашњи сељаци узимају и користе све продукте града. А требало би бити обрнуто.


Да би се то превазишло потребан је период преласка у самоодрживост. Лепа је вест за неке да не би сви из градова морали да одлазе у ова села да би добили своју одрживост, али требају учествовати, јер се тако круг затвара.


Прелазак у природу данас значи истраживање, обучавање, вештину, снагу, гипкост, разумевање и др. Деловање(рад) у складу са природом доноси трајно здравље, радост и благостање. Ово је Пермакултура Србије, Иницијатива Еко Села Србије, Еко Куће Србије, Благодат Србије, Независно домаћинство Србије, Здрава Србија, Сви у село Србије... МИ СВИ.


У суштини, све што нам треба је заједничко виђење(визија) у коју упиремо сву своју добру вољу(енергију) и много много Љубави да би то успело. Овде је битно је да се сложимо шта је то уистину Љубав, јер је то кључ битисања у било којој заједници. А можемо ли се сложити сви да је Љубав ПОШТОВАЊЕ, РАЗУМЕВАЊЕ, ИСКРЕНОСТ, БЛИСКОСТ, ПОВЕРЕЊЕ, СТРПЉЕЊЕ, ОПРОСТ, РАДОСТ, СРЕЋА, БЛАГОСТ, БЛАГОСЛОВ, ЖИВОТ и још много тога?



А које је то виђење(визија)?

Човек који зна ко је, и шта је, и шта хоће од живота има визију. Када нас се нађе више који тежимо истој визији и сврси, формира се срце заједнице.













Онда се договором бира правни оквир(ортаклук, задруга, сувласништво, суживот, удружење и др.), договара оснивање и финансирање, онда се тражи и проналази земља на којој се гради или реновира простор који ће подржати развој заједнице и омогућити грађење индивидуалних или заједничих простора и инфраструктуре. Друштвене принципе заједнице већма сви видимо тако да ће се правила створити када се почне суживот, али о основним животним питањима и културолошким разликама треба причати, а у раду се треба упознати.


Правни оквир одређује ко доноси одлуке и како ће се финансирање заједнице одвијати, прерасподела уложеног и оствареног приноса, уколико их заједница буде остваривала - што је изгледа потребно у почетку, док се не постигне одрживост. Форму може дати чак и посед или имање, власнички односи, степен блискости, степен финансијске међузависности и сл. Финансије умеју бити конфликтно поље, што због предрасуда колико нешто кошта, што због различитих личних односа ка поседовању и количини поседованог.



Доношење одлука је можда најбитнија ставка овог сегмента. Да ли одлучују они који су купили земљу или они што су је дали на коришћење или они који раде на њој? Ако они који раде улажу само свој рад, јер немају финансије, колико онда тај рад кошта? Да ли ће заједница користити TIMESHERE коцепт где се рад рачуна по сату, рецимо? Можда заједница треба да има партнере који улажу новац како би имали здраве производе, зарад могућности активности, одмора, дружења, образовања или лечења? Можда заједница жели да удружи снаге сакупљајући чланарину? Коме иде новац од приноса - у заједницу, земљу или се дели равномерно свим члановима?


Одлучивање може бити и концензусом, што је лоша опција само онда када група нема заједничку визију и сврху, где није баш јасно ко има глас, са једним власником земље и онима који немају финансијски ризик. С обзиром да људи памте на различите начине и различито емоционално реагују, добро је писати договоре ове природе, развијати комуникационе вештине, бирати комшије сличне емоционалне зрелости, научити причати не само из главе већ и срца, одржавати редовне састанке.


Земља може да се купи, али исто тако да се изнајми или да се добије на одређени низ година кроз разне договоре и уговоре.На шта обратити пажњу приликом куповине земље и начину грађења већ смо причали, кога интересује тај део може прочитати о томе у документима групе Иницијативе Еко Села Србије или у тексту "Шта је то самоодрживо домаћинство?" на интернету. Већ прве године може да се посади култура која може донети довољно зараде да се следеће године уложи у изградњу. Која култура зависи од природних услова, али свакако и од жеља чиме заједница жели да се бави и који су производи исте.


Овде бих напоменула да све широм популаризацијом знања о гајењу КОНОПЉЕ постаје све јасније да је управо ова једна култура можда решење на многа питања. Уколико би држава увела одговарајуће законе, гајењем ове културе и добијањем производа само у медицинске сврхе и развијање туризма за исто, ова држава би не само могла да се препороди, већ и постане земља у којој људи живе здраво, радосно и берићетно. Читав спектар производа који се могу добити од ове биљке могао би упослити читаву државу.


За успостављање шума хране потребно је око три године, да се сагради прва кућа са мало финансија отприлике исто толико. Земља у Србији је још увек чиста и свуда је лепа. Није тешко овде пронаћи своје место, теже је у Србији пронаћи с ким.


О друштвеном аспекту у наставку другог дела..

Свако добро!


Арх. Кристина К. Инаурум