Моја бака као еколог и педагог


Кажу да је мода каo кофер у који се слажу стилови и модели. Онда се тај кофер окрене – па из почетка!Нисам веровао да је тако и са екологијом. Пишу људи о еколошким селима, еколошким кућама од старих ауто гума, па кућама од земље, зову их земљани бродови ("Earth ships") или земљодомови. А мени ништа јасно. Зашто да правимо куће од старих гума, када је то канцероген материјал проткан жицом? Читам о тим земљо-бродо-домовима (http://www.australiandesignreview.com/), па ми све некако познато.



Мој брод земљани


Ето, сазнадох да кућа у којој сам рођен заправо је тај "земљоброд". Собе у низу са ајнфором који је накнадно застакљен. Зидови дебели 50 cm од набијене земље. Собе окречене обичним кречом. "Мустра" са ваљком обавезно! Дрвени под! Врата на собама са месинганим квакама, малим стакленим окнима, обавезним завесицама.

Споља кречено у бело. Око куће била је стаза од цигли. Рубне цигле су кречене зна се – у бело! Поред олука бурад за кишницу (киша била чиста, а кишница мека за прање веша и косе).

Ако је кућа мог детињства била брод, онда је море било наше двориште. Двориште је било подељено на: мало двориште (са цвећем и прилазним стазама од цигле), велико двориште сађено камилицом, малу башту и економско двориште. У малом дворишту бунар (дубок 25 метара). Двориште пуно цвећа, оног домаћег сада већ скоро заборављених врста. Поред бунара је била једна стара кајсија.

Бака је обожавала сурућицу, а деца мрзела. Наиме у то време није било педагошких програма за одрасле и децу. Деца су имала право на безбрижно детињство, да уче, да се играју у слободно време, али морали су беспоговорно слушати старије. Уколико нису то чинили, бака је предузимала педагошке мере са шибом сурућице. Прут изабереш сам, али веома пажљиво да не изгазиш цвеће и не поломиш бакин "педагошки програм".

Ја и сада верујем да сурућицу бака није држала због украса, већ као добар извор прутова за "апликацију педагошких мера". Овај педагошко- едукативни програм уз залагање учитеља или учитељице, који су имали много шири и маштовитији педагошки инструментариј (завртање увета, лењир, гађање кредом, стајање у чошку, чупање шишки..) за дивно чудо резултирао је да деца постану честити људи. Још је чудније да смо сви волели наше строге родитеље и још строжије учитеље и учитељице, а поготово наше баке и деке. Не знам да ли је то било због прута, или због њихове огромне бриге и љубави према нама! Но вратимо се теми. Мом (земљаном) броду и дворишту мог детињства, мом мору.



У великом дворишту бака је гајила камилицу, мислим да је поред сурућице камилицу обожавала. Сећам се мириса камилице када уцвета. Камилица буди лепше асоцијације од сурућице. Свако јутро пре поласка у школу бака је кувала чај од камилице или млеко. Иначе чудо једно колико је болести бака знала да лечи камилицом!

У малој башти су биле малине, затим млади лук и млади кромпир и јагоде, обавезно први парадајз, онако све на руку за спремање ручка и зна се, опет цвеће.

У економском дворишту биле су шупе, оставе за дрва, пушница, кокошињац. Као летњи кокошињац служило је стабло старе јабуке. На старој јабуци била је окачена љуљашка и стално смо морали пазити да нам се на главу не унереди нека хировита гђица-кокица, или не дај Боже да узнемиримо петла. Такође у економском дворишту био је свињац у којем су се гајиле, претпостављам да знате, мангулице!

Осим љуљашке у том економском дворишту била је нека мања гомила цигала. То је била за нас као данашња видеоигрица. Са точком од старих колица који је служио као волан, четворо па и петоро деришта знало је да вози путевима маште, водећи рачуна о петлу, или још већој опасности, ћурану којег се бојала и домаћа џукела (звали су је Бимба)!

У дну дворишта био је пољски клозет, у којем сте на миру могли читати цртане романе, а да вас одрасли не јуре са њиховим захтевима; донеси ово или оно, иди у трговину, иди зови комшиницу на кафу, иди по млеко....

Море мог детињства поред земљаног брода, имало је и велику башту, у којој је било свега и свачега. Поврћа до миле воље и свих фела, затим дудиња, јабука, кајсија, грожђа, лешника, јабука, бадема. Из те баште користило се поврће за зимницу.

И сада ми није јасно како је то све било распоређено на нека четири ара. У великој башти било је стабло старе јабуке са јако киселим плодовима. Нисам волео да једем те јабуке, али то стабло је било место на којем сам доносио велике и важне одлуке и планове у мом детињству, маштао, или учио досадне песмице. Једноставно попнеш се горе на дрво и одмах је лакше да се учи и да се решавају проблеми, није ми јасно како је то функционисало али је заиста функционисало!

Та башта под будним оком моје баке заједно са кокошкама, којом ћурком или патком и две свиње хранила је ћпетерочлану породицу, па чак је имало нешта да се прода и на пијаци! За башту су везана и прва сећања из биологије. За Васкрс бака би сакривала поклоне испод цвећа, у малинама, испод лешника. И онда смо тражили те поклоне. Ако нешто случајно заборавимо да "нађемо" упућивала нас је на поједине биљке где се поклон налазио. А поклони су били обичне ситнице; чоколадица, ситна играчка, бомбона... Ето тако смо учили називе цвећа, воћа и поврћа. Није нам требао компјутер и Гооглееее.

Остале су само успомене! Куће више нема. Кућа је нестала у ратним вихорима са којима су донети неки нови трендови, где је уз приватизације, НГОизације, транзиције, демократизације и друге "ције", поред демократије богато и несебично поклањано насиље и осиромашени уранијум.

Људи у свом осећају отуђености поново трагају за новим старим вредностима. Жалосно је што почесто не виде оно што им је пред очима. Има много добронамерних, али који више верују орвеловским њуејџовским причама, заборављајући да се решења налазе не хиљадама километара далеко, већ на свега неколико корака од њих .



Еколошко село и еколошко насеље


Еколошко село није само насеље и зидови па звали га и "Earth ship" ( http://earthship.com/ ). Нису то старе гуме пуњене земљом, ново-старе куће од земље, или у милд модлама пасиране куће (http://www.mildhome.eu/about/3/). Еколошко село и еколошко насеље у првом реду је начин живота људи који су свесни свог порекла, околине и веза који из свега тога произилазе. Нови Мексико и Аустралија су далеко, клима другачија, као и људи. Они имају своје земљане бродове. Ако, то је њихова ствар!

У еколошком насељу и еколошком селу треба да живе људи који се радују туђим успесима. Сећам се како смо се окупљали код комшија када су набавили први телевизор, или неко дипломирао и како смо се сви зајено радовали успеху суседа. Екологију смо морали да измислимо у оном тренутку када смо заборавили да смо део природе и да смо у хармоничној, усклађеној (а не одрживој) вези са нашом непосредном околином. Ту околину подједнако чине људи са васколиким живим светом око нас. Одрживи развој је флоскула-штап са којим храмљемо у нашу пропаст коју припремају корпорације са глобалистичком визијом да је интерес и новац изнад свега.

Многи то виде и знају и траже решења. Ту има много добронамерних људи са интересантним идејама. Али треба радити промишљено и прорачунато на ревитализацији друштва као целине у цивилизацијском, културном и привредном погледу не поводећи се помодарству и трендовима које објективно није могуће методом copy-paste (пљуни па залепи) пресликати у наше окружење, ма колико нам то било на први поглед симпатично.

Спојити старо и ново, традицију и савремена технолошка достигнућа је могуће и нужно. Прошлост не може да се врати! Али без прошлости нема будућности нити садашњости.

Будућност се не сања – будућност се гради!



мр Бранислав Шарчевић