Занимање за плантажо гајење лековитог и ароматичног биља иницирала је потражња прерађивачке индустрије чији се крајњи производи темеље на лековитом и ароматичном биљу, као и потреба за сировинама уједначеног квалитета и квантитета.


Интензивније плантажно гајење датира од 50-тих година прошлог века, а од 70-их неке лековите и ароматичне врсте се у потпуности уводе у културу, што значи да је њихово порекло на тржишту искључиво из плантажне производње (нана, тимијан, одољен, камилица, чубар, мелиса, борач, невен). А глобални светски тренд задњих година је велика потражња за лековитим и ароматичним биљем. Процене су да ће се и наредних година наставити тај тренд.


Србија захваљујући повољној клими, земљишту и незагађеној средини веома је погодна за интензивно гајење лековитог биља. По биодиверзитету Србија је сврстана у 158 најбољих центара света; у богатој флори је утврђено више од 700 биљних врсти са лековитим својствима док је регистровано 400 врсти лековитог биља (од којих се са 280 врсти тргује као са индустријском сировином која се даљом прерадом користи за израду лекова, козметичких и хигијенских препарата, зачина, разних екстраката...)


У односу на сакупљање биљака из природе, плантажно гајење лековитих биљака има више предности:
- гајењем се добија сировина стандардног квалитета, посебно када су потребне веће количине уједначене дроге за потребе фармацеутске и њој сродних индустрија (квалитет зависи од генотипа, хемотипа, екотипа - станишта, климе, године итд.);

- лакше се користе предности већ постојеће агрогехнике, тј. механизације, структуре сетве, мера заштите, дораде и прераде лековитог биља;

- рационалније се користе пољопривредни земљишни ресурси, јер се користе и земљишта лошијег квалитета;

- анулира се ангажовање радне снаге потребне за сакупљање;

- економски ефекти су већи у поређењу са гајењем стандардних култура;

- квалитет сировине се лакше може усагласити са фармаколошким стандардима;

- чувају се ретке, ендемичне, угрожене врсте од ишчезавања, посебно оне чије је сакупљање забрањено или строго ограничено;

- оживљавају се неискоришћени ресурси, непогодни за остале привредне и пољопривредне делатности (земљишта брдско-планинског подручја, плавна земљишта, земљишта склона ерозији, територије националних паркова и резервата природе).



У Србији се културе лековитог биља у просеку гаје на преко 3500 ha, већином на подручју Војводине. Највише се гаје камилица (Matricaria chamomilla), матичњак (.Melissa officinalis), одољен (Valeriana officinalis), хибридна нана (Mentha х piperita), милодух (Hyssopus officinalis), тимијан (Thymus vulgaris), коријандер (Coriandrum sativum), ким (Carum carvi), селен (.Levisticum officinale), артичока (Cynara scolymus), анис (Pimpinella anisum), бели слез (Althaea officinalis), Echinacea и друге.


Усмереним гајењем лековитог и ароматичног биља смањила би се неконтролисана берба самониклог биља и тиме спречило његово изумирање. А што је најважније производња лековитог биља доноси већи, бржи и лакши профит од других пољопривредних производњи. Они малобројни који се код нас баве плантажним узгојем лековитог биља тврде да се гајењем лековитог биља може остварити значајна зарада. На пример, према подацима Групације произвођача и узгајивача лековитог биља, прошле године су за производњу камилице, на пример, трошкови по хектару били око 600 евра, док је добит била око 900 евра. Око 700 евра је било потребно уложити у производњу аниса на хектару земљишта, а позитивна разлика је износила око 450 евра. За производњу корена белог слеза трошкови су били две хиљаде, а добит 1.250 евра, док је у босиљак тебало уложити око 850 евра да би се добило 1.100. За узгој коријандара који не захтева много посла, прошле године је требало 530, а позитивна разлика је била 70 евра. Производња невена на једном хектару је коштала 1.700, а добит је била 1.200 евра, док је за нану у првој години производње потребно око 800 евра, а у наредне две године упола мање. Прве године на нани се зарађује око 600 а друге и треће око хиљаду евра.


Гајењем и прерадом лековитог биља добијају се и значајне количине отпадног материјала, који се може користити као природно ђубриво у органској пољопривреди (компост и различита биодинамичка ђубрива) или као сточна храна.С обзиром на потребе светског тржишта, а посебно развијеног западног тржишта, започела је производња биолошки чистог лековитог биља за купце органске хране, тј. производа добијених применом технологије тзв. органске производње. Производња лековитог и ароматичног биља по принципима тзв. органске пољопривреде (примена органских ђубрива, контрола корова путем алтернативних мера сузбијања, укључујући малчирање, плодоред и друге мере) има своју будућност, посебно у брдско- планинским подручјима, која су еколошки потпуно прихватљива за овакву врсту делатности и, са друге стране, обухватају кључна аутохтона станишта највећег броја лековитих и ароматичних врста. Једном речју, гајење лековитог и ароматичног биља је у потпуности у складу са принципима органске пољопривреде и одрживог руралног развоја.


Константно искоришћавање биљака неке области тражи и одговарајућа еколошко-генетичка истраживања и селекционе поступке са циљем да се добију нове сорте, уведу у културу и започну са гајењем. Плантажним гајењем се могу произвести и врсте које нису пореклом са нашег подручја, чиме се смањује увоз тих сировина.Правилно примењена исхрана и заштита лековитог и ароматичног биља прихватљива је за човека, а уз то се тиме осигурава добар принос и економична производња.



Рашић Сузана, дипл.инж.