Шипак се налази у природи и у вртовима као биљка приведена култури. Дивљи шипак расте у природи. Његов плод је ситан и киселкаст, због чега се назива шипак Ијутунац. Плод узгајаног шипка знатно је већи и пријатног је слатког укуса. Лековитост дивље руже или шипка позната је нашем народу од давнина. Сведоче о томе рецепти о припремању џемова и пекмеза из 17. века. Наши стари употребљавали су шипак као воће и као лековиту биљку. Од шипка се могу правити сокови, пекмези, витамински концентрати, сирупи, вино ... Витамини и остали састојци плода шипка доприносе општем здрављу организма, посебно повећању отпорности током зимских месеци. Шипак се веома цени као добар лек против пролива и грчева у стомаку. Помешан с другим биљкама користи се у лечењу многих болести.


Шипак је богат витамином C и има га 0,4-1%, десет пута више него лимун. Од бројних састојака чај од шипка има запажено место међу сличним напитцима захваљујући пре свега садржају витамина C. Тако, на пример, само једна шољица задовољава све дневне потребе човека за тим витамином. Што се осталих лековитих својстава тиче, производи од шипка отклањају малаксалост, утичу на боље излучивање мокраће и прочишћавају крвне судове.



Осим лековитих својстава дивља ружа има и леп изглед, па се може узгајати и на окућници као украсни грм. Током цветања грм дивље руже окити се бројним лепим цветовима интензивног пријатног мириса. Дивља ружа дуго задржава лишће и плодове упркос деловању мразева, па је зимско време препоручљиво за брање плодова. Дивља ружа може се узгајати из резница и из семена. Резнице веродостојније преносе особине матичне биљке у односу на семе.


И размножавање помоћу семена даје релативно добре резултате. Након првих мразева треба убрати потребну количину плодова те им извадити семенке. Семенке треба помешати с песком и оставити у сандучићима или кутијама да стоје споља у зимским месецима. У пролеће их треба посејати на жељено место. У трећој години раста дивља ружа већ даје плодове који осим лековитости и лепо изгледају.