Сав живи свет је подељен на пет царстава (Whittaker 1969. & Ainsworth1973.). Нижи облици живота су смештени углавном у два царства: Monera и Protista , које чине углавном једноћелијски и вишећелиски организми једноставне грађе (бактерије, алге, праживотиње). Виши облици живота су смештени у три царства: Plantae - биљке, Animalia - животиње и Fungi - гљиве. Наука је данас већ сасвим сигурно доказала да се оштре границе између ових облика живота не могу повући. Али за аматерско бављење природом ова најгрубља подела је довољно схватљива. Она обухвата оно што је доступно нашим чулима. Дакле, љубитељи природе у својим шетњама срећу управо биљке, животиње и гљиве.


Биљке су аутотрофни организми, садрже хлорофил и уз помоћ сунчеве енергије путем фотосинтезе из неорганске производе органску материју. Користећи из природе угљен диоксид и воду оне стварају органске материје које изграђују биљну ћелију. Биљке су стога произвођачи или како се често каже примарни продуценти.


Животиње су хетеротрофни организми. Не могу да стварају органску материју, али им је она за живот и развој неопходна. Зато у природи постоји ланац исхране. То значи да се неке животиње хране биљкама, а неке другим животињама и осталим живим бићима наше планете. Животиње су, дакле, потрошачи - конзументи.


Гљиве су такође хетеротрофни организми, који не садрже хлорофил, те стога нису у стању да производе органску материју. Али она је и њима неопходна за живот. Оне је добијају разлажући органску материју из природе и на тај начин природи враћају четири основна хемијска елемента. Гљиве су, дакле, разлагачи - редуценти.


Захваљујући гљивама, заокружен је процес кружења материје и проток енергије у природи. Да није њих, наша планета би била прекривена огромним количинама неразложене органске материје, пре свега биљног порекла. Наравно гљиве нису једини разлагачи на нашој планети. Тај посао такође обављају и бактерије и још неки микроорганизми.



Оно што зовемо гљивом или печурком, јесте плодно тело организма - гљиваче (мицелије). Хифе (беле кончасте творевине) већине печурки имају сличан морфолошки изглед. Због тога је ова бића могуће распознати само на основу облика њихових плодних тела. Мицелија живи на разним местима, углавном скривена од наших погледа, тј. у земљишту, у дрвету, слами, компосту, опалом лишћу, балези итд. Утолико мистичнија бива појава плодних тела свих могућих боја и облика. То је разлог зашто су их људи дуго времена сматрали необичним биљкама, које расту веома брзо после кише.


Гљиве се хране тако што у спољну средину излучују ензиме који разлажу сложене органске материје на једноставније, а затим их упијају у себе. На тај начин, гљиве, осим неопходних органских материја, могу да усвоје и тешке метале и разне отровне материје. То је разлог зашто неке, иначе добре јестиве гљиве, могу изазвати тровање или гомилање штетних материја у организму. Истовремено, ова чудна бића могу да представљају значајне показатеље еколошки чисте или загађене средине. Киселе кише, изливање отрова, претеране количине смога и чађи, временом убијају мицелије многих гљива. Депоније смећа које је начинио човек бацајући отпатке од пластичних маса и других вештачких материјала, такође удаљавају ове организме на друга места. Они су у стању да прераде све природне материјале, али не могу да прераде већину вештачких материјала које је створио човек.


Управо овај еколошки моменат морамо увек имати на уму када шетамо шумом. Све отпатке индустријског порекла који нам преостану након узимања хране и воде, треба уредно сачувати до повратка у насељено место и одложити у за то предвиðене контејнере. Једино тако ћемо сигурно сачувати природу и за будућа поколења.


Са становишта начина живота, гљиве могу бити паразити, сапробионти и симбионти. Паразитске гљиве сву своју храну узимају из живог ткива другог организма тј. паразитизам је нутриционистички однос гљиве и њеног домаћина. Ова група не изазива увек болест код свог домаћина, али имамо и велики број оних које проузрокују озбиљна оштећења и зову се патогене гљиве. Паразитске гљиве у природи веома често нападају стара и болесна стабла разног дрвећа. Треба такође подсетити да разне врсте микрогљива нападају човека и живо-тиње. За разлику од многобројних биљних паразита, свега 200 врста може да инфицира човека и друге топлокрвне животиње.


Сапробионти су гљиве које разлажу већ угинулу органску материју. У сапробионте се претварају и неки паразити након што убију свог домаћина. Значај ових гљива у једном екосистему је непроцењив. Оне као разлагачи имају главну улогу у многим како копненим тако и воденим стаништима. Посебно су значајне у природном процесу прераде и рециклаже целулозе која чини и до 70% од материјала који улази у састав ћелијског зида биљака. Сем тога једино гљиве разлажу дрвени материјал, лигноцелулозу, који садржи целулозу интимно повезану са лигнином. Зато што неке врсте разлажу само целулозу, а неке само лигнин, честа је појава да се на неком старом пању могу наћи две-три врсте гљива да расту или истовремено или да смењују једна другу.



Гљиве симбионти су укључене у велики број интимних симбиотских заједница са другим организмима. Сем биљака оне ступају у овакве корисне односе са алгама градећи лишајеве, са преживарима, мравима, термитима и другим инсектима који се хране биљним материјалом. За нас су овом приликом најинтересантније оне које су се интимизирале са биљкама, односно микоризне гљиве. Термин микориза, дословно преведен значи гљивин корен. То наиме говори да су оне нежним кончићима мицелије повезане са корењем виших биљака и то најчешће дрвећа. Тиме се остварује обострана корист. Гљиве непосредно добијају органске материје од свог партнера, а биљке азот и фосфор. Ако се подсетимо да ови елементи улазе у састав беланчевина и ДНК, јасно је да ће ова веза омогућити дрвећу бржи раст и бујнију крошњу. Са становишта живог света на земљи, то опет значи веће количине кисеоника.


Ако све ово имамо у виду, онда је свакако на месту и позив свим љубитељима природе, планинарима, гљиварима аматерима и професионалним берачима гљива да чувају ово шумско благо. Најбоље ћемо га сачувати ако не беремо, али и не шутирамо старе примерке, јер су они препуни зрелих спора из којих ће се у повољним условима развити нови организам - мицелија. Када беремо гљиве ради јела, то треба да буду развијени примерци средње старости. Тако ћемо их најбоље одредити и препознати. Младе гљиве немају типичан, препознатљив облик, а ни споре им нису зреле. Берући их, чинимо две могуће штете: грешком можемо убрати нешто слично, али отровно, што постаје распознатљиво тек са пуним развојем. Друго, ако нема зрелих спора, нема ни даљег размножавања врсте. Приликом брања, гљиве треба лагано завртатити у правцу кретања казаљке на сату, тако да попуцају кончићи мицелије, који природно држе плодно тело. Чупањем ћемо само повредити гљивачу тј. мицелију и довести до брзог пропадања организма који нам као своје плодове пружа гљиве.


Постоје и гљиве које разлажу разне инсекте, а многе сапробне врсте директно учествују у разградњи угинулих животиња, најчешће заједно са бактеријама. Гљиве можемо, стога, назвати и правим чистачима природе.



Мирјана Давидовић
Преузето из књиге: Гљиве благо наших крајева