Писати о једној гљиви, а посебно навести њено име које је најчешће у употреби, понекад није ни мало лако. Grifola frondosa - зец гљива, сиви жбун, јеленово уво, само су нека од имена за ову интересантну гљиву. Јапанци је зову маитаке, што значи "печурка која игра". Име потиче из давних дана, када су људи који би је пронашли играли око ње од радости, јер су је због њеног високог квалитета могли заменити за сребро. Енглези је зову шумска кокош, а позната је и под именом овчија глава.

Маитаке је опште усвојено име у свету за зец гљиву. Она расте жбунасто. Из заједничког стабла се грана много малих дршки од којих свака носи лопатасти или лепезасти шеширић, чија боја варира од браон до сиве. Месо гљиве је бело и ароматичног, јаког мириса. Укус је пријатан. Јестива је док је млада. Расте лети и у јесен на обореним деблима, пањевима и жилама храста, ређе на другом дрвећу. Један жбун може бити пречника до 50cm и тежине око 1kg.



Сакупљачи ове гљиве у Јапану своја налазишта посебно обележавају, а у бербу увек иду сами, чувајући драгоцено налазиште од погледа других људи. Од 1979. године Јапанци су развили веома успешну технологију гајења маитаке. Тако су 1990.године извезли на Запад 8000 тона ове гљиве.



Природни ареал распростирања ове врсте је Евро-Азија и источни и западни делови Северне Америке. Али ње у природи, за потребе медицине нема довољно. Највише истраживања у том смеру радили су јапански научници (Nauba 1991. i 1994, Kubo et al 1994, Mori et al 1987.и други).


Бројни експерименти на мишевима и пацовима, доказали су лековитост ове печурке. Она делује код неких врста тумора, високог крвног притиска и високог нивоа холестерола у серуму, као и код дијабетеса.

У Америци су вршени експерименти на пацијентима добровољцима који су боловали од хипертензије (повишеног крвног притиска), дијабетеса (шећерне болести), хепатитиса B (жутице), AIDS-а, а такође и на пацијентима оболелим од тумора на меким ткивима (Miller 1994., Zhu et al 1994., Dr.David Hughes i Dr. Joan Priestley). Добијени су охрабрујући резултати.

За разлику од других гљива са лековитим својствима, маитаке поред растворљивих полисахарида садржи и нерастворљиве киселине. Захваљујући томе може се успешно сушити и чувати самлевена у прах, који се додаје као зачин јелима. Такође се од ње може припремати чај или супа као допуна у лечењу болести у дозама од 3-7 грама суве гљиве дневно.

У свету се може наћи на јеловницима ексклузивних ресторана. Јапанци је у сувом стању извозе у остале делове света. У програму неких произвођача препарата од лековитих гљива, може се наћи у облику капи или у комбинацији са екстрактом реиши, шитаке и др Такође се справљају и капсуле и таблете, а највише се користи у чајним мешавинама.

Токсичност ове печурке је непозната.


Мирјана Пјевић