После напорног радног дана срећници, који поседују кућу за становање, могу се одмарати у своме врту. Да би уживање било потпуно врт можемо украсити КАМЕНОМ. При постављању камених зидова, преграда, стаза морамо се придржавати неких правила. Камење које примењујемо у врту, мора бити обликом и бојом слично околном камењу које се налази у природи или је већ уграђено у ограде, сувозидине или степенице, а све заједно морамо узети из непосредне околине врта. Камен који нам се допао на неком од путовања можда је прекрасан, али никако не припада поднебљу на којем је саграђена наша кућа.



Велике разлике у висинама и стрме терене на заменом подручју можемо попунити изградњом и уређењем лепих камењара, неког зида од необрађеног или обрађеног камена у облику сувог зида (без упорабе везивног материјала попут цементног малтера), а можемо га употребити и као појединачни елемент усклађен с општим решењем обликовања околине. Камењар ћемо изградити само у кршевитом подручју, то јест у брдовитом и планинском крају. Он долази уз сувозидине или се наслања на какву стену, камену ограду или било какав камени објекат. Камењар не сме бити смештен на средини ливаде или травњака, а видик иза камењара мора бити затворен.


У градским вртовима камењар је још захтевнији, јер само у посебним и ретким случајевима не делује као уљез, као нешто страно. Исто тако врло неуверљиво делује камењар у равничарском крају и усред равне ливаде.



Да би се направио добар камењар потребно је знање о његовој конструкцији. Погрешно се мисли да је довољно насути земљу и у њега послагати камење, посадити биље и камењар је готов. Најпре је потребно означити површину на којој ће се сместити камењар. Након тога ископати постојећи терен испод те ознаке у дубини од 40 cm, што зависи од квалитета тла. У ископани базен треба насути туцаник или крупни шљунак, који ће служити као дренажа. На туцаник треба положити фолију геотекстила, па слој крупног песка. Тек онда приступамо полагању већих комада камена, који не смеју штрчати изнад терена, већ морају на њему лежати. Стога камен полажемо, а не усађујемо га, он мора лежати стабилно на свом најширем делу.




Када смо поставили највеће камење, можемо приступити делимичном затрпавању плодном земљом, никако земљом од разних дубоких ископа, јер је такво тло мртво и неплодно. Када смо насули тај део, морамо насип залити водом како би се слегао. Након неколико дана можемо наставити с полагањем мањег камена, али тај је појам релативан, јер у камењар се уграђује велико камење. Следи исти поступак засипавања земљом, па залевиња и тако док не добијемо жељени облик, у којем не сме бити симетрије и ничим се не сме наслутити умешаност људске руке.


Понекад из камењара може извирати вода или пак у самом камењару се може поставити каква посуда с водом за напајање птичица. Допуњавање земљом се врши у више наврата све док се она не слегне до природне збијености и престане клизити. Тек се онда може приступити садњи. Уз камење које мора изгледати као да је ту случајно, долази и понека прикладно одабрана биљка која органски веже камен с биљем камењаре и биљем из околног терена врта. И морамо нагласити основно и најважније обликовно правило: не правите мале камењаре који изгледају као хрпице неукуса и незнања. Камењар мора бити велики, простран и доминантан део вашег врта али само у подручјима у којима му је место. Све остало је играрија и упропаштени простор. Консултујте стручњаке.



Друга је употреба камена као појединачног комада. Њега можемо уклопити уз стазу, на местима где се догађа неки прелаз или укрштање стаза. Када не желимо створити превелики контраст између поплочаних површина и травњака или цвећа, користимо се каменом али, наглашавам, увек великим комадима.

При његовом постављању морамо водити рачуна да се камен полаже у ископани део терена, мора лећи на широкој страни, а након тога мора бити засут земљом на начин да изгледа као да расте из ње. Не смемо претеривати у количини тог појединачног камена, али можемо их груписати по три заједно. Већи број у групи делује неуверљиво и једноставно нема смисла.




Камен се користи и за изградњу зидова и ограда. Добро одабран стил изградње зидова је тај који зид спаја с околним тереном, а с кућом и осталим грађевинским деловима естетску повезаност у облику и избору материјала. Сувозидине представљају правилно сложено камење, и имају посебан задатак па не служе искључиво у украсне сврхе. Њиме подупиремо косине, ограђујемо поједине делове врта, настављамо ограде, а уједно нам служе за естетско уређење врта биљним материјалом. Најбоље је применити природни ломљени камен, а мање природно делује клесани камен. Уторе, пукотине и зглобове морамо извести чисто и занатски правилно. Кад је зид саграђен на врх морамо уградити такозвану капу зида – то су камене плоче које ће штити зид од воде и мраза. Капа даје читавом изгледу утисак чврстоће и солидности, док се без ње већ након кратког времена сувозидина почне растакати и оставља утисак запуштености.



За сувозидине употребљавамо пљоснато седиментно камење, а лежишта испуњавамо глином или иловачом без камених примеса. Камење постављамо што водоравније. Лежишта у водоравном положају морају бити повезана у непрекинуте линије. Окомите фуге (уторе) постављамо тако да не буду повезане већ да се сасвим случајно спуштају на хоризонтале. Јачина и дебљина камена мора бити усклађена с висином зида. Посебно код ниских зидина не смемо употребити сувише гломазно камење и обрнуто, код високих зидова тражићемо велико камење, које делује статички солидније. Ако желимо да сувозидине играју улогу места за седење, њена капа мора бити од истог камена али обрађеног као плоча. У том случају висина зидића мора износити 45-50 cm.




У случају када градимо сувозидине које ће држати већу количину земље, морамо целу њену конструкцију прилагођено нагнути према силама притиска – према тој узвисини.




У веће фуге у сувозидини можемо посадити јастучасте саднице трајница, али и у том случају се не сме претеривати са садњом и њезином густоћом. И након садње зид мора остати видљив, а не да га сакривамо под разним пењачицама и другим биљкама. Овде је зид тај прави декоративни елемент, који мора деловати на околину својом чистоћом и елеганцијом. За биље постоје друга места на којима ће зеленило доћи до изражаја и где ће обавити своју функцију на најбољи начин.




Морамо пазити да не градимо сувозидине само ради украса и да на вештачки начин стварамо разлике у висини. Оне морају бити природна потпора и деловати уверљиво. Према разликама у висини изграђујемо и обликујемо њихов изглед. Ако морамо у сувозидине из неког оправданог разлога уградити степенице, онда и оне морају бити од истог материјала и на једнак начин морају бити обрађене. Оне морају бити у потпуном складу са зидом. Како у сувозидини тако и у степеницама камење се не смие никако мешати ни по облику ни по димензијама, а најмање по геолошком саставу. У степенице поједино камење слажемо као слободни газ, поготово тамо где се неће често пролазити, па нам је довољно за свладавање висине поставити по неколико добро изабраног пљоснатог камења. На исти начин такве се камене степенице могу применити и у већим камењарима. Око и између таквог камена имамо довољно простора у ком можемо засадити велики број различитих јастучастих трајница.



Да би трајнице у камењарима добро успевале морамо им ставити на располагање довољну количину земље која се састоји од доњег глинастог слоја и горњег слоја хумусне плодне земље. Пре садње трајница, морамо добро проучити сваку врсту због различитих захтева према тлу, влази и светлости. Неким је трајницама потребно кисело шумско тло, друге захтевају добро дренирану подлогу, неке воле јако сунце, друге су прилагођене хладовини и сл. У правилу јастучасте трајнице цветају у пролеће, али су и касније лепе и с различитим нијансама зелене боје. Употреба ситнијег камена у обликовању такозваних сувих потока није честа појава код нас. Међутим, фасцинира својом једноставношћу и примењивошћу. На подручјима где нема воде за разбацивање, можемо обликовати корито потока од крупног и ситног шљунка, а уз зацртану обалу поставимо веће комаде камења. Битно је да се ископано корито најприје покрије геотекстилом како не би у кориту потока расла трава и коров.



Геотекстил се полаже на танки слој песка. Овакав поток може бити дугачак, са уским и широким деловима, може пролазити где год нам то одговара, преко њега можемо саградити и мостиће, а кад падне обилнија киша, у њему ће бити на неко време и права вода. Овакав поток неће стварати проблема с водом, пумпама, филтерима и сл., а за време одсуства домаћина, неће бити на листи брига. У његовој непосредној околини посадимо одговарајуће растиње при том пазећи да није робусно и да се не разграна превише како не би спречавало поглед на трасу потока. Камен у врту се може користити и као прелаз према другим употребљеним материјалима у врту. Камен може бити и фонтана у неком језерцету, из камена може цурити вода неког водопада и сл. Намена камена у врту је толико разнолика, да је машта једино ограничење.






Текст преузет са http://www.agroinfotel.net/