Бели локвањ или лопоч је водена биљка са пливајућим листовима која припада фамилији локвања (Nymphaeaceae) Карактеришу га крупни цветови чија боја даје један део имена ове биљке (лат: albus значи бео). Други део имена потиче из грчке митологије у којој постоји прича о томе како се једна од нимфи преобратила у локвањ.

Биљка расте у води од 30 до 150 cm у дубину, што значи да може да достигне висину од 150 cm, цвет се налази на површини воде и његова боја је бела, као што и само име локвања каже.Станишта белог локвања су углавном мочваре које се исушују, према томе бели локвањ се налази и на Горњем Подунављу. Због уништавања њеног природног станишта (мочвара), овој биљци прети огромна опасност да ће бити истребљена. Данас је ова биљка пред истребљењем због уништавања њеног природног станишта – мочвара, које се убрзано исушују.


ЛЕКОВИТА СВОЈСТВА :

Ова биљка садржи алкалоиде, па се може користити као седатив или афродизијак. Такође су је користили вековима у назад у сврхе лечења људи. Претерано коришћење ове биљке би могло да изазове контра-ефекат, тј. нежељена дејства која могу бити јако опасна за људе.




САЂЕЊЕ:

Постоје два начина за сађења локвања. Могу се посадити у саксију без рупица или се могу посадити директно на дно језера у рупе предвиђене за њих. Треба их сместити даље од водопада или било ког извора који узнемиравају површину воде. Одумрле листове и цветове треба редовно уклањати како би биљка добро напредовала. Биљке треба сместити у велике саксије јер колику саксију им обезбедите они ће се толико проширити и порасти. Минимална дубина садње је 40 cm испод нивоа воде. На паковањима је увек наглшено за коју дубину воде је предвиђена конкретна врста.

Локвањи троше много хране на цветање па их треба једном месечно прихранити. Храна је обично у гранулама које треба добро утиснути у супстрат како се не би раствориле у језеру већ у земљу у којој су посађени.



Славица Стојкић