U preosetljivoj svesti ljudi, ne povezanih sa poljoprivredom, rasprostranjeno je mišljenje da zimi biljke odmaraju posle letnjih napora. Ulaze u neki oblik obamrlosti, odnosno spavanja i bez protivljenja (a šta da se radi) čekaju proleće. Narod, vezan za poljoprivredu, koji svake godine prati posledice zime, zna, da kod biljaka, koje zimuju, nije sve tako jednostavno. Međutim, ni pri tom se dublje ne upuštaju, zadovoljavajući se konstatacijom – „zamrzle“ – ili podatkom opšteg karaktera: „pokri ih snegom i neće zamrznuti“. Eto, to je sva nauka!


Specijalisti nisu zainteresovani da prosvećuju narod, kako ne bi izgubili svoju važnost u okruženju. Uz to, ni narod neće da se opterećuje učenjem. Vi pak, dragi moji čitaoci, narodni istraživači, treba da znate sve tajne. Pri čemu, znanje nije kaleidoskopsko, poput garniture raznoraznih fakata, već sistemsko, koje omogućuje da se uvek domognete ISTINE. Jer samo istinska znanja omogućuju da donosimo ispravne odluke u mnoštvu zadataka, koji se nameću.


I tako, svake godine zima napravi zastrašujuću pustoš među biljkama. Zamrzava i odnosi slabe, čeliči...Tako sam želeo po inerciji da napišem, da čeliči mlade i zdrave. Ali, nažalost, nije tako. I zbog toga postavimo sebi pitanje: zbog čega, uz opšte uslove, kada je zima i sneg, za sve isti, jedne biljke, čak jake, budu uništene, a druge biljke, koje su slabe, izlaze iz zime čitave? I uopšte, kako biljke zimuju? Može li im se pomoći? Kako?


Pre nego što odgovorim na ova pitanja, potrebno je dobro da pojasnimo, da se zimi biljke ne odmaraju spavajući, već vode najnaporniju bitku, koja im se nameće u toku godine, za očuvanje svog života. Danonoćno. Nekoliko meseci za redom. Potrebno je da znate da je glavni resurs, koji omogućuje preživljavanje u toj borbi s prirodom, kod svih biljaka na Zemlji jedan jedini – nakupljeni tokom leta skrob. Ako ga ima dovoljno, biljka će prezimiti. Nedostaje li joj jedan jedini gram, biće uništena od poslednjeg mraza, poslednjeg dana.



Zbog čega?

Zbog toga što se pod dejstvom hladnoće skrob pretvara u svemoguće šećere: glukozu, saharozu, fruktozu i t.d. Eto zbog čega oskoruša i kalina (hudika) postanu slatke posle prvih mrazeva. Ovi šećeri se rastvaraju u ćelijama vode i time povećavaju njenu koncetraciju i na taj način ne dozvoljavaju (do određenog sniženja temperature) da se formira led. Čak, iako se led formira, u ćeliji biljke, ipak se očuva neki deo da ne zamrzne. Životno važni delovi ćelije se skupljaju, zgrče, i ipak ostaju živi, nastavljaju da se bore za svoj život do spasonosnog otopljenja.


Kod nekih biljaka (četinari) šećer se pretvara ne samo u šećere, već i u ulja. A ulje je, kao što znate, izdržljivije na mraz, što i omogućuje širenje četinara na sever. Pri tom se i šećeri i ulja, prilikom povećanja temperature, na neki volšeban način pretvaraju ponovo u skrob, koji se upućuje u podzemna ili nadzemna „skladišta“ za sledeću priliku.


Kao što vidite, procesi se događaju, ne mehanički, već, tako ispada, smišljeno, pošto postoje takva pomeranja resursa. Da bi olakšale sebi zimsku borbu za preživljavanje, biljke pripreme za sebe niz pogodnosti. Na primer, zimi se oslobode lišća. S tim da ga u proleće ponovo dobijaju, ostavljajući ogromnu količinu organskih materija. Zimi biljke zaustavljaju sve svoje procese rasta. A pre zime sve biljke prolaze proces samočeličenja, kako bi iz lagodnog letnjeg stanja prešle u zimsko, opasno. Dokaz za to sada može svako da vidi (otkriveno početkom veka): ako leti otsečemo granu najotpornijim na zimu biljkama – boru ili brezi – i ako je stavimo u zamrzivač, uginuće čak i od malog mraza (-8 °S). A grana otsečena za vreme zime, izdrži temperaturu i do -40 °S i nižu. To i jeste dokaz, da otpornost na zimu, nije stalna karakteristika biljaka koje zimuju, već se za to biljke pripremaju.





Jovan Drobnjak