Stanje u našim selima je katastrofalno, od 4.600 sela u 200 nema nikoga, u 200 nema mlađih od 25 godina, u narednih 10 godina još 700 sela će ostati prazno, na selima je 50.000 napuštenih kuća, na 145.000 kuća u selima piše da su privremeno nenastanjene (kakav glup naziv za praznu kuću), ne obrađuje se 600.000 hektara njiva, od 1950. do 2000. iz sela je otišlo u grad osam miliona ljudi. Taj prelazak u razvijenom svetu je trajao 150 godina. Dakle, nastavlja se programirano uništavanje naših sela i ne treba očekivati ni od ovog režima da će napraviti neki strateški zaokret prema selu.


Šta onda da radimo? Treba da srušimo i ovaj odnarođeni režim i da dovedemo sposobne stručnjake koji će napraviti novu ekonomsku politiku prema selu. Dok se to ne desi, predlažem vam da sami usmerite svoju životnu strategiju prema selu. Ovo pišem za one koji razmišljaju svojom glavom i koji znaju šta im savetujem.


Selo je odbrana od krize. Kada dođe do sloma svetskih finansija i bankrota Srbije, biće presudno važno kako da se prehrani stanovništvo. Onaj koji živi u neboderu i kupuje u supermarketu iznenada će se naći u velikoj nevolji kada ne bude mogao da kupi hranu. Zato je važno da što više građana krene na selo i da obezbedi u sopstvenoj proizvodnji hranu. Učite kako se ore, kopa, drlja, sadi i odgajaju životinje. Ja sam taj životni koledž završio davno u Strmici i znam da radim sve seoske poslove, pošto su me moji đedovi pripremali za vreme kada će Đavo odneti šalu i kada će svako morati da nauči da proizvodi hranu za sebe.



Rasprava Černiševskog da li da se opredelimo za Šekspira ili masnu kobasicu, vođena negde sredinom XIX veka, pada u vodu pred gromoglasnom grmljavinom gladnih creva, tako da je najvažnije da građani budu spremni za drugi talas krize i da znaju da ih utočište čeka na selu.


Pored ovog materijalnog momenta, selo je dobro za nervoznog i frustriranog stanovnika grada i zbog toga što ga ono oslobađa napetosti, stresa, bensedina i stvara psihološku ravnotežu neophodnu za temeljno mentalno ozdravljenje ličnosti. Čovek koji se vrati na selo i počinje da proizvodi za sebe, nema nadređenog šefa, ne mora da putuje na posao, ne mora da se gužva po gradskom prevozu, dobija smirenost koju mu gradski život nikada ne može doneti. On može da planira svoje vreme samostalno, određuje koliko će raditi i koliko mu je dovoljno hrane za proizvodnju, pa tako postaje nezavisan od totalitarnog režima i nije podložan manipulaciji političkog ološa.


Kako dolazi iz grada i kako mu se smučio gradski život upravo zbog tih političkih manipulacija, njemu je sasvim dovoljno da isključi sve medije koji mu danas truju svakodnevno život i da se posveti i preda prirodi.


Recept da se pobedi kriza je – povratak u sela. Ukoliko imate neku crkavicu koju ste skupili i držite po parazitskim bankama, vadite to što pre, pre cunamija koji stiže, da vam se ne bi ponovo desilo da vaša devizna ušteđevina postane nova stara devizna štednja.


Da li ste me razumeli? Ako jeste, lepo. Ako niste, ne mogu da vam pomognem.





Branko Dragaš